Милица Стојадиновић Српкиња је сматрала да је једна ствар кључна за срећу - обратила се свим Србима, посебно родитељима

У 19. веку, када су жене ретко крочиле изван оквира традиције, једна Српкиња је храбро узела перо у руке и записала своје име у историју. Милица Стојадиновић Српкиња, песникиња и визионарка, била је светионик у времену, где су писмене жене биле изузетак, а оне које су се усуђивале да пишу и објављују – права реткост. 

Њена прича није само прича о стваралаштву, већ и о непрестаној борби, коју је напослетку изгубила, али одшкринула врата неким другим нараштајима.

Милица није само волела књиге – она их је живела. Док су њени пријатељи, родбина и комшије подизали обрве и шапутали да жена не треба да се бави писањем, она је неуморно стварала. 

Њене песме и мисли привукле су пажњу највећих националних умова тог доба: кнез Михаило, Петар Петровић Његош и Вук Караџић, између осталих, нису крили своје дивљење према њеном таленту. Ови знаменити савременици препознали су у њој не само песникињу, већ и симбол просветитељства прекопотребног сваком друштву.

Док су је велики људи подржавали, обичан свет је често критиковао. „Жена треба да ћути и да се не образује“, говорили су, неспособни да схвате њену визију.

У свом дневнику "У Фрушкој Горе 1854.", Милица је храбро изнела своје ставове, бранећи не само своје право на образовање, већ и право свих жена да се уздигну изнад предрасуда. 

Писала је: „Прво одређење човека јесте да је – образован“, истичући да је образовање темељ среће, како појединца, тако и целог народа. 

Извод из дневника

Ево шта је записала у свом дневнику када је чула од својих пријатеља који су је по ко зна који пут саветовали да не пише и не чита.

 - Наш свет има тако ниске појмове о опредељењу женском, да ме чисто страва хвата, питајући се: Куд ћу ја с мојом главом, с мојим духом и срцем? Молише пријатељи светом да оставим књиге: ‘лоше се о вама говори, знате да нема дана а да се због вас не посвађамо, и ако се тога не оставите, бићете несрећна девојка!’

Хајде да имате новца, као, на пример, што је имала Анка Обреновић, која је књиге писала, али овако – богами, не знамо како ћете проћи.’”

Дакле, фали ми то што немам новца? Ех, шта ћу кад немам? Верујем да бих, када бих била богата, могла слободно да имам и једну даску мање у глави, а опет би ми се свет клањао, макар немала памети колико је имала врла Анка Обреновић.

Па лепо, моје драго српство! Ово ми је довољно да знам како стојим код вас. А ви, да за себе знате ово: 

Прво одређење човека јесте да је – образован. Човек без образовања није човек, јер човек то постаје тек васпитањем. Без њега, у поређењу са животињом, нема велику предност. Образовање је темељ друштва - и појединци и народи срећни су само ако му се не противе. Оно доноси потпуни склад душа, на чему се једино и може засновати брачна срећа. Мајка мора бити образована, јер је њен утицај на децу први, а њен позив велики и свети. И док не будемо узимали образоване Српкиње, ни српски род неће бити образован, већ ће, посматрајући га с тог становишта, заостајати за срећнијим европским народима читав један век.

Какав је то грех што ја књигу љубим? Шта ли ми погубно може та наклоност донети? А мислим — и то ће ми сваки који није без мозга допустити — да је боље што је, кад је недеља и светац, проведем време у читању, него коме да испод руке висим, ил’ на прозору да чекам ко ће откуд проћи.

А, напослетку, чујте ме, српски родитељи! Боље је да ви вашим кћерима спремите лепо васпитаније него новце, који доносе беду, пакао и несрећу за супружно стање. И боље да их научите љубити своју цркву и свој род овако као ја, него што их научите љубити моду и сујетно китење, те сте тиме узрок што код српских синова само новац вреди, кад друге никакве вредности нема.

А за мене немојте се бринути! За мене, која се тако истог посла не бојим, као што читати умем, мени, мени – како Бог милостиви даде! Он је створио небесне висине и орла у висини, па се за њега и побринуо. Тако је и са мном.“