Започео каријеру у смраду свињца, а данас добио Нобела за књижевност – Сусрет са кастрацијом прасића омогућио му да напише ремек-дело

Ласло Краснахоркаи добио је ове године Нобелову награду за књижевност и тиме постао други мађарски писац који је добио најпрестижнију књижевну награду на свету.

У свету, као и међу српским читаоцима, Краснахоркаи је и даље најпознатији по свом првом роману "Сатантанго" — мрачној, хипнотишућој параболи о пропасти једног света и људима који се у тој пропасти бескрајно врте, попут ликова у суморној, бескрајној, ђаволској игри танга.

Радња романа смештена је у заостало мађарско село након распада фарме у државном власништву, где група осиромашених сељана ступа у контакт са тајанственим Иримијашем, вођом, лажним пророком и манипулатором који им обећава нови почетак. Док магла, киша и алкохол гуше све трагове наде, Краснахоркаи кроз дугачке, вијугаве реченице приказује људе изгубљене између апокалипсе и лажног спасења  и ствара алегорију о друштвеном и моралном распаду, али и о вечном људском самозаваравању.

Роман Сатантанго, објављен 1985. године, данас се сматра једним од најважнијих дела модерне европске књижевности, а његов статус додатно је учврстила филмска адаптација Беле Тара, која траје више од седам сати и често се сматра једним од најбољих уметничких филмова деведесетих.

Оно што је додатно интригантно је начин на који је Ласло написао овај свој првенац. 

Није желео да буде писац, па се запослио на фарми свиња

Краснахоркаи тврди да никада није желео да буде писац. „… Не зато што нисам могао да се дивим писцима у Мађарској или у светској књижевности. Био сам велики обожавалац највећих личности светске књижевности, то је нормално, али нисам могао да замислим себе у том кругу…“, рекао је једном приликом за Гардијан.

Када је имао осамнаест година, прочитао је Рилкеов сонет „ Аполонов архајски торзо“ и дубоко га је потресао завршни стих: „Мораш да промениш свој живот.“ Тада је, како каже, одлучио да се спусти „у подземље друштва, у подрум“.

Радио је разне послове. Био је рудар, чувар крава, директор сеоског дома културе, а такође је био и ноћни чувар на фарми. Тамо је, после непроспаване ноћи у штали, присуствовао сцени која ће заувек остати у његовом памћењу и обележити почетак његовог књижевног пута.

„Људи су ми рекли: ‘Немој још да спаваш, долази човек да кастрира прасиће.’ Чекали смо га. Био ми је потпуно непознат, али се о њему говорило с нелагодом. Када је стигао, био је висок, имао је велики нос, готово да није говорио и носио је дугачак капут. Попио је чашицу ракије, сео, а ми смо морали да држимо прасиће. Било је ужасно, рано ујутру, пре него што је сунце изашло, прасићи су вриштали, копрцали се, а ја сам морао да их држим. Тај човек је био без осећања, без душе, без емоција. Када је завршио, само је отишао. Звао се Иримијаш. Много сам патио због патње тих прасића“ испричао је за Гардијан.

Та сцена, иако није директно описана у роману, постала је извор за писање "Сатантанга". „Није у питању сам догађај, већ његова атмосфера, његова суштина“, објашњава Краснахоркаи. „Помислио сам тада: морам да напишем нешто о свету. Не о комунистичкој Мађарској, не о овом пејзажу са сиромашним људима, већ о свету на дубљем нивоу.“

Роман је склопио у глави

Почео је у глави да склапа реченице које су се низале без престанка. „Било је као да посматрам екран на лаптопу на којем речи саме долазе. Неке комбинације звуче боље од других, па их понављам, дотерујем, додајем нове речи… И таман помислим да ћу завршити следећом реченицом, кад се у моју главу уселе ликови, Иримијаш, и други. Они нису фиктивни, нису измишљени, они су живели негде, дошли су и почели да вичу, да траже своје место међу другим људима.“

Тако је настао "Сатантанго", роман о групи изгубљених сељана који у сивој мочвари своје свакодневице чекају повратак тајанственог Иримијаша — месије, манипулатора, лажног пророка. Сурови животи од алкохола отупелих ликова, туробна атмосфера и Краснахоркаијев хипнотишући стил учинили су књигу тајним бестселером у Мађарској. „Био је то роман потпуно другачији од онога што је Партија волела“, рекао је аутор за Гардијан.

„Нико, укључујући и мене, није могао да схвати како је било могуће објавити Сатантанго, јер је то све само не роман погодан за комунистички систем. У то време, директор једне издавачке куће за савремену књижевност био је бивши шеф тајне полиције. Можда је желео да докаже да још увек има моћ и да има храбрости да објави ову књигу. мену књижевност био је бивши шеф тајне полиције, и можда је желео да докаже да још увек има моћ – довољно моћи да има храбрости да објави овај роман. Ваљда је то био једини разлог што је књига објављена - рекао Краснохоркаи за Парис ривју.