Како је Данило Киш говорио о национализму? Параноја која живи од порицања и на порицању...

Књиге Данила Киша су преведене на све водеће светске језике. 

Оставио је за собом блистава дела која би вредело ишчитавати и цитирати свакодневно... 

У кратком есеју „Зашто пишем?“ из 1985. године Киш каже: 

– Пишем, дакле, јер сам незадовољан собом и светом. И да бих исказао то незадовољство. Да бих преживео! 

Шта је национализам?

Поменимо овога пута, тек, шта је говорио о национализму. 

- Национализам је, пре свега, параноја. Колективна и појединачна параноја. Као колективна параноја, она је последица зависти и страха, а изнад свега последица губљења индивидуалне свести; те према томе, колективна параноја и није ништа друго од збир индивидуалних параноја доведен до пароксизма - каже Киш.

- Национализам је, да парафразирам Сартров став о антисемитизму, потпун и слободан избор, глобалан став који човек прихвата не само према другим нацијама, него и према човеку уопште, према историји и друштву, то је истовремено страст и концепција света. Националиста је, по дефиницији, игнорант. Национализам је, дакле, линија мањег отпора, комоција. Националисти је лако, он зна, или мисли да зна, своје вредности, своје, што ће рећи националне, што ће рећи вредности нације којој припада, етичке и политичке, а за остале се не интересује, не интересују га, пакао то су други (друге нације, друго племе). Њих не треба ни проверавати. Националиста у другима види искључиво себе – националисте. Позиција, рекосмо ли, комотна. Страх и завист. Опредељење, ангажовање, које не изискује труда. Не само пакао то су други, у оквиру националног кључа наравно, него и: све што није моје (српско, хрватско, француско...) то ми је страно. Национализам је идеологија баналности. Национализам је, уз то, не само по етимолошком значењу, још последња идеологија и демагогија која се обраћа народу. 

Пишући даље вели и: 

- Национализам је, дакле, превасходно негативитет, национализам је негативна категорија духа, јер национализам живи на порицању и од порицања. Ми нисмо оно што су они. Ми смо позитиван пол, они негативан. Наше вредности, националне, националистичке, имају функцију тек у односу на национализам оних других: ми јесмо националисти, али они су то још и више; ми кољемо (кад се мора), али они још и више; ми смо пијанци, они алкохоличари; наша историја је исправна само у односу на њихову, наш је језик чист само у односу на њихов. Национализам живи од релативизма. Не постоје опште вредности, естетичке, етичке итд. Постоје само релативне. И у том смислу, у првом реду, национализам јесте назадњаштво. Треба бити бољи само од свога брата или полубрата, остало ме се и не тиче. То је оно што смо назвали страх. Остали чак имају право да нас достигну, да нас престигну, то нас се не тиче. 

Напомиње Киш да су циљеви национализма увек достижни циљеви: 

- Достижни јер су скромни, скромни јер су подли. Не скаче се, не баца се камена с рамена, да би се достигао свој сопствени максимум, него да би се надиграли они, једини, слични, а тако различни, због којих је игра започета. Националиста се, рекосмо, не боји никог, осим свога брата. Али од њега се боји страхом егзистенцијалним, патолошким; победа изабраног непријатеља јесте његов апсолутни пораз, укидање његовог бића. Пошто је страшљивац и никоговић, националиста не истиче себи више циљеве. Победа над изабраним непријатељем, оним другим, јесте апсолутна победа. Стога је национализам идеја безнађа, идеологија пораза. (...) И одакле, питамо се, тај кукавичлук, то опредељење, тај замах национализма у наше доба? Притиснут идеологијама, на маргинама друштвених кретања, збијен и изгубљен међу конфронтираним идеологијама, недорастао индивидуалној побуни, јер му је она ускраћена, индивидуум се нашао у процепу, у празнини, не учествује у друштвеном животу а друштвено биће, индивидуалиста а индивидуалност му ускраћена у име идеологије, и шта му преостаје друго него да своје друштвено биће тражи другде? Националиста је рефулирани индивидуалиста, национализам је рефулирани (колективни) израз тог и таквог индивидуализма, идеологија и антиидеологија... - написао је Данило Киш.