"Тужан сам ти, јаране мој": Драматична исповест пријатеља о последњем сусрету с Бранком Ћопићем пре трагичног скока са моста

Документарни филм "Моја мала из Босанске Крупе", у режији Пурише Ђорђевића, доноси емотивну причу о последњим сатима живота књижевника Бранка Ћопића. 

Филм се ослања на сведочење Момчила Срећковића, човека кога је Ћопић школовао у Београду и с којим је провео последње тренутке пре него што је 26. марта 1984. године извршио самоубиство скоком с Бранковог моста. 

Када је стигао у Београд, Ћопић га је чекао на клупи у парку, потиштен и забринут.

- Бранко ме је око два по подне позвао телефоном да хитно дођем, јер има нешто важно да ми прича. Одмах сам кренуо за Београд, а кад сам стигао, он већ није био код куће. Цица ми је рекла да је у депресији и да седи у парку. Нашао сам га на клупи, није окретао главу, само ми је рекао: 'Tužan сам ти, јаране мој. Добио сам нови позив за полицијско саслушање, хоће да ми огуле кожу. Али неће они више да ми загорчавају живот. Јаране мој, затварам свој дућан, а теби остављам кључеве да их бациш у Саву'". 

- Онда је предложио да прошетамо. Корачали смо од Теразија ка хотелу 'Москва', па је хтео да седимо у башти и попијемо по кокту. Бранко је много и брзо причао, од тога да су му најдражи 'Доживљаји мачка Тоше' и да је проза његов домен, рудник, до тога да никада ни на који начин не треба да се бавим политиком". 

- На његово инсистирање кренули смо ка Зеленом венцу, иако је већ било седам увече. Није престајао да прича – говорио је да су његове бајке украдене, недосањане, да су на наивне слике људи које је имао пали студен и магла, а да су све приче које је написао у спомен народу који уме да пљуцка смрти у брк…- причао је Момчило. По Срећковићевом сведочењу, тако су стигли и до моста. 

Бранко је желео да му покаже камену клупу на којој је провео прву ноћ у Београду, и како је био нагнут, наочаре су му пале доле. 

- Отрчао сам степеницама да их нађем, а кад сам се вратио горе, Бранка више није било. Окретао сам се у мраку около, а кад сам га коначно приметио, он је већ прешао половину моста ка Новом Београду. Почео сам да трчим и да га дозивам, али од звона са Саборне цркве која су у том тренутку звонила није могао да ме чује. 

- Оно што је за мене остало најстрашније је то што сам стигао десетак корака иза Бранка када сам видео како се нагиње ка металној огради и нестаје. Био сам у шоку, одјурио сам доле скоро без свести. Бранко је лежао у локви крви, а очи су му биле широм отворене... 

Стигле су полиција и хитна помоћ. Како истиче, тада је уследио нови шок - испитивали су га зашто није спречио Ћопићево самоубиство или да ли га је он можда гурнуо са моста… Испитивање је престало тек када је Богданка дошла у станицу полиције са опроштајним писмом које је пронашла тек те ноћи. 

- Огромну неправду је Бранко доживео и велико зло. Скоро сви су га оставили и издали, колеге, писци, многи другови, саборци, пријатељи. Његова смрт прошла је сасвим тихо, а филм Пурише Ђорђевића донекле исправља ту неправду и расветљава истину о томе зашто се Бранко убио. 

Непосредно након Ћопићевог самоубиства није била пронађена никаква опроштајна порука. Његова супруга нашла ју је касније, у лименој кутији у којој је држала прибадаче. На папиру су биле написане следеће речи: 

- Сам је крив за своју смрт. Вадили су га из г**ана многи добри другови, па није помогло. Био је ту и Хектор, амбасадор из Мексика, сада је у Турској, и Селим Нумић, и Ратко Новаковић, и Цица, Бог је убио дабогда! И његови бројни читаоци, али ништа није помогло. Помозите јој да преживи ову моју бруку и срамоту, ако је икако могуће. Збогом, лијепи и страшни животе! Март мјесец, 1984. године. 

Његова смрт прошла је тихо, готово незапажено. Филм Пурише Ђорђевића сада доноси светло на причу о последњим данима једног од највећих српских и југословенских писаца, откривајући бол и неправду кроз коју је прошао пред крај живота.

Извор: Lepaisrećna.rs