Милиони изгубљених година живота до 2040.

Како се наводи у студији, негативни здравствени ефекти изазвани емисијама гасова са ефектом стаклене баште, загађењем ваздуха и токсичним хемикалијама које настају током производње и употребе пластике могли би да порасту на алармантан ниво уколико се постојећи систем не промени.

Истраживачи су идентификовали штетне последице по здравље у свакој фази животног циклуса пластике – од вађења фосилних горива и индустријске производње, до њеног одлагања у животну средину. Последице укључују респираторне болести, рак, здравствене проблеме повезане са глобалним загревањем, као и друге тешке поремећаје.

Студију је предводио тим научника са Лондонске школе за хигијену и тропску медицину (ЛСХТМ), као и универзитета у Тулузу и Ексетеру. Коришћењем моделирања, истраживачи су упоредили различите сценарије производње, потрошње и управљања пластичним отпадом у периоду од 2016. до 2040. године.

Резултати показују да би, уколико се ништа не промени, емисије гасова са ефектом стаклене баште и глобално загревање чинили око 40 одсто укупних здравствених проблема повезаних са пластиком. Загађење ваздуха, углавном настало током производње пластике, учествовало би са 32 одсто, док би токсичне хемикалије испуштене у околину чиниле 27 одсто негативних ефеката.

Мање од један одсто здравствених проблема односило би се на смањену доступност воде, оштећење озонског омотача и повећано јонизујуће зрачење.

Истраживачи наводе да је реч о првој студији која процењује број изгубљених година здравог живота на глобалном нивоу услед пластике. Према проценама, без промена у систему, годишњи број изгубљених година здравог живота могао би да порасте са 2,1 милион у 2016. на 4,5 милиона до 2040. године.

Студија указује и да повећање рециклаже или прикупљања пластичног отпада само по себи не би значајно смањило здравствене последице. Међутим, комбинација системских мера, укључујући и ограничавање производње пластике, могла би да смањи негативне здравствене ефекте за 43 одсто до 2040. године у поређењу са сценаријем без промена.

Ауторка студије са ЛСХТМ-а, Меган Дини, истакла је да се одговорност често пребацује на појединце, али да резултати јасно показују да је потребна свеобухватна системска промена у производњи, употреби и одлагању пластике, од њеног настанка до краја животног циклуса.