АЛЕКСЕ НЕМА ВЕЋ 18 ДАНА, МАЈКА ГЛЕДА КАКО ТРАЖЕ МАТЕЈА: "Мој син као да је у земљу пропао, обрисао је све шифре"
Сваки празник је био са породицом. Ове празнике, Нову, Божић, и синоћ српску Нову његова мајка Оливера дочекала је сама чекајући вести о њему
Данас је тачно 18. дан како нема Алексе Станковића (21 ) из Крушевца за којим се трага. Његова мајка Оливера све празнике је дочекала онако како никад није, у сузама чекајући да јој се син јави или да бар сазна нешто о њему - где је, да је жив...
МАТЕЈ ЈЕ ТАЧНО ЗНАО КУДА ТРЧИ?! Траса кретања се поклапа са НАВИГАЦИЈОМ до овог места!
МАТЕЈЕВИ ДРУГОВИ ЋЕ У ХРВАТСКОЈ ПОНОВО БИТИ ИСПИТАНИ! Полиција тражи одговор на два кључна питања
МАТЕЈЕВ ОТАЦ И МИНИСТАР ВУЛИН СЕ ПРИДРУЖИЛИ ПОТРАЗИ ЗА НЕСТАЛИМ МЛАДИЋЕМ! Петнаест дана сви неуморно трагају за Сплићанином
Док прати потрагу за несталим Матејем Перишем (27), како каже, све јој се чини да њеног сина не траже као Сплићанина, а истовремено се, нада да греши и да полиција ради и на овом случају.
- Има хиљаду лоших ствари на које могу да помислим, али једноставно не могу да мислим да је лоше. Мислим да је негде, и да је жив. Ко ово није преживео, не зна - каже на почетку разговора за Telegraf.rs Алексина мајка Оливера.
Алекса је увек био код куће. Ретко кад је излазио. Празницима би био са породицим, ове године то није био случај. И Нову годину и Божић, а ево синоћ и српску Нову годину, дочекала је мајка без њега.
- Нема га, као да је у земљу пропао. Како се осећам? Никако. Присећам се претходних година када ми је и супруг био жив прошле године, и Алекса ту. Сада сам остала сама. Супруг је преминуо у септембру прошле године. Тако да сам сада баш сама - каже Оливера.
На питање да ли је можда смрт оца утицала на то да Алекса оде, каже да не верује.
- Имам ћерку и сина из првог брака. Старији су од њега. За мене је био највише везан. То је дете које ми је све причало. Један час није побегао из школе. Да ми је неко рекао да ће Алекса ово да уради ја му не бих веровала. Све ми је причао, поверавао ми се за сваку ситницу. И, онда се деси нешто овако. Да сам знала, па тај дан да га видим. Испратио ме је ујутро на посао у пола седам. Био насмејан. Нормално се понашао. Два дана пре тога, моја ћерка је била овде и он је спремао ручак. Дијана каже да је био скроз нормалан. Ништа није наговештавало да ће ово да се догоди - прича мајка.
Алекса је нестао 28. децембра. Са собом је понео све дипломе, сведочанства, сва документа, због чега мајка мисли да је отишао негде у иностранство, да му је неко понудио посао јер је одличан познавалац компјутера.
Зато је у понедељак полиција узела кућиште од његовог компјутера и блокче његово, у којима су биле исписане шифре, али све је било узалуд. Све је вратио на фабричка подешавања, каже нам мајка која бар једном дневно зове полицију.
- И јуче сам их звала. Питала сам их шта је било са кућиштем, испало је да не могу ништа да ураде. Не могу да га поврате. Вратио је све на фабричко подешавање. То су програми, неке шифре за игрице. Он јесте био кући, али је радио преко компјутера. Синоћ ми је полицајка рекла да је вратио кућиште на фабричко и да не могу ништа. И нон стоп ми понављају да је јако паметан. Кажу деца која заврше те школе за компјутере су паметна али не знају све, али за њега кажу да је баш паметан и да је све одрадио како треба - прича Оливера.
Додаје да јој је човек из једне компаније која се бави превозом рекао да мисли, али да није сигуран, да је Алекса код њих тражио карту за Београд.
- Они немају камере али има мењачница оближња. То је траг одавде али то смо и ми сами претпостављали да је он отишао у Београд само не знамо шта се даље дешавало. Телефон му је лоциран само 30. децембра тад је показивао заузеће. Од тада ништа. И, највише ме мучи што је прошло доста време а да нико не зна ништа. Младог Сплићанина види се да траже, ја не видим ништа. Не знам ништа. Можда грешим, мајка сам, што се каже, па бих хтела да га нађем, али не знам. Мени је немогуће, као да је у земљу пропао - кроз сузе прича Оливера.
За Алексом је расписана потреница. Мајка сумња да је насео на неку лажну причу за посао.
- Стварно је био убеђен да он иде да ради негде. Понео је сведочанства, дипломе, документа, све. Све је однео. Знам да је радио преко компјутера, зарађивао је добро и та компанија му је понудила посао. Не знам која је у питању. Немам баш никакав траг. Ако је насео на лажну причу. Можда је требало у Београду да ступи у контакт, а није било то то. Полиција ми је у понедељак, када су дошли да узму кућиште, рекла да постоје фирме у иностранству које обећавају исто тако визе, посао, добре плате а онда када људи оду тамо узму им пасоше и телефоне да људи не могу да се врате, а раде као робови.
- Он сигурно није мислио да иде да буде роб. Сигурно је мислио да је то 100 одсто сигурно а да нема приступ никоме. Родитељима, породици. Нелогично ми је да би неко пристао на то, а камоли он. Само мислим да је негде жив - јецајући каже и опет понавља да "не зна ништа".
За крај, извињавам јој се што јој претурам по ранама које подуго трају.
Каже:
"Ништа. Оне су ту, па су ту...!"