Парола Друштва судија од: "Не пристајем" до: "Ал се продајем"!?

Такозвана (или боље речено самозвана и самопрокламована у ондашњим опозиционим медијима) “правосудна врхушка” по први пут од Другог светског рата, почиње да се активно укључује у политичка збивања, кршећи при томе професионални кодекс и Устав републике Србије, пише Embargo.rs.

– Тешко је то са ове дистанце јасно одредити и дефинисати, али има много индиција да је цео тај такозвани “судијски глас у Србији” био инициран споља, да то није била само проста борба за уставна права грађана против Слободана Милошевића – тврди добро обавештени извор Ембарга из правосуђа. – Да у свему томе има поприлично истине и да је то реална слика почетка краја нашег правосуђа у коме је касније корупција дошла као “капа на лудој глави”, као кад на површину земље, после бујне кише, измиле глисте – доказ су наредна дешавања. Веома нам је познато да се већ с краја осамдесетих година Америчка адвокатска комора – АБА Celly, улази у наше правосуђе на веома перфидан начин, тако што се организују семинари по светским хит дестинацијама, које су пропраћени са незваничним дебелим дневницама и другим апанажама…

То је период када та “правосудна врхушка” себе сама промовише у носиоца некаквих демократских промена у земљи, као најдиректније борце против режима Милошевића и уопште комплетног стања у земљи.

– Иступима у јавности они су у ствари сами себе кандидовали за будуће водеће личности у правосуђу – тврди један од директних жртава ове “правосудне врхушке”. – Они се у исто време блиско повезују са невладином организацијама као што су Хелсиншки одбор за људска права, Београдски центар за људска права ( Војина Димитријевића) итд. Путем ових “стручних канала” повезују се са струковним и неструковним удружењима у иностранству , нарочито од тренутка када се формира удружење Друштво судија Србије, ДСС!?

Фалио је баш тај сегмент, који би ударио дебеле бетонске темеље новог правосуђа у Србији. Са главом и џепом на западу, а телом у Србији… Тако је настало чувено Друштво судија Србије, у априлу 1997.године. На званичном сајту, тим поводом пише: “ Одлучивши да не пристану на недоличну улогу која је  тражена од судија у споровима поводом прекрајања резултата локалних избора из 1996.године, судије у Србији су показале  да су свесне своје одговорности да поштују  своју струку и да су намерне да очувају  њен углед. Под слоганом “Не пристајем”, око 600 судија који су чинили четвртину укупног судијског кадра, основали су  своје удружење 26.априла1997.године”.

Доминантну, водећу улогу у овом Друштву били су: Слободан Вучетић, Зоран Ивошевић, Вида Петровић-Шкеро, Радмила Дичић-ДРагичевић, Лепосава Карамарковић, Гордана Михаиловић, Божо Прелевић, Горан Чавлина… Јавно и отворено иступање судија и у медијима против владајућег режима имао је у том период за последицу њихово разрешавање судијске функције. И то се десило управо онима који су били перјанице ДСС-а…

– Пре него што је дошло до разрешења тих судија, у свим судовима су организовани Колегијуми  да се судије изјасне да ли су чланови ДСС-а, али се већина није изјаснила – тврди извор Ембарга из правосуђа Србије. –  Д-а би се после 5.октобра масовно учлањавали , јер су судије биле у страху  да ће бити предмет одмазде “враћених”  демократских судија, уколико нису чланови ДСС-а!?  И онда се највећи број  разрешених судија враћа у правосуђе Србије, али на руководеће позиције! Чак се причало, да су од својих “ментора” добијали и добре апанаже како би започели са адвокатском или неком другом делатношћу… Били су награђивани за свој антирежимски рад и уз обећање да ће бити враћени у судове после демократских промена… Иначе, њихова разрешења у време Милошевића била су бурно пропраћена у ондашњим  НВО са којима су те судије сарађивале…

Повратком “проверених демократских судија” у правосуђе после 5.октобра, почињу да око себе окупљају ( регрутују)  “младе снаге”, оне судије које су дошле на функцију после 5.октобра, обезбеђујући на тај начин “подмлађивање демократског кадра”! Све се опет ради и под будним оком “спонзора”… Међу младим “демократским кадровима” посебно се истичу Александар Трешњев, Миодраг Мајић и други…

– Тада започињу вишедневна путовања по свету ( Канада, Француска-Стразбур и Париз, Лондон,Мађарска) и у саставу тих наших делегација увек улазе исте судије, који успут себе промовишу као “борце за људска права”, јер се тада актуелизује прича Европске конвенције о људским правима. Увек се некако налазило место у авиону за Виду Петровић-Шкеро, Зорана Ивошевића, Лепосаву Карамарковић, Гордану МИхаиловић, Рада Дичића, а касније се њима придружују Александар Трешњев и Миодраг Мајић.. Само простим увидом  у биографију Виде Петровић-Шкеро може се констатовати низ таквих међународних активности… У каснијем раду Друштва судија све више почиње да фигурира једно ново име, Драгане Бољевић, у оквиру сарадње са другим организацијама “ цивилног друштва”…