„Kažu da sam zla maćeha, a samo branim svoju decu" - Beograđanka u paklu zbog suprugovog sina iz prvog braka

Postoji ona izreka koja kaže da se prave porodične drame ne dešavaju zbog velikih stvari, već zbog sitnica koje godinama ćutimo, pa se jednog dana pretvore u zid preko kojeg više ne možemo da pređemo. 

Upravo tako počinje i priča jedne žene, majke dvoje dece i supruge koja se danas oseća kao stranac u sopstvenom domu.

Ona je svoju ispovest napisal na jednom domaćem forumu.

- Ne znam više kome da se poverim, pa ću napisati ovde, možda će me neko razumeti, možda mi neko dati savet koji će mi pomoći da ostanem prisebna. U braku sam 15 godina, imamo dvoje dece, 12 i 14 godina. Moj muž iz prvog braka ima sina koji godinama živi u Nemačkoj i studira. Nikada nisam imala ništa protiv njega, niti sam mu ikada rekla ružnu reč. Prosto, živi svoj život tamo, mi naš ovde.

Ali poslednjih meseci, sve se preokrenulo.

Pre mesec dana muž mi je saopštio da se njegov sin vraća u Srbiju. Prvo sam pomislila — dobro, normalno je da se čovek želi vratiti kući. Ali onda je rekao: „Dolazi s devojkom. I živeće s nama.“

Samo sam se skamenila. U našem malom stanu, gde moja deca jedva imaju prostora da stave školske stvari, gde muž i ja već godinama maštamo da kupimo još jedan plakar jer nemamo gde s odećom? Kod nas? Sa devojkom koju nikada u životu nismo videli?

Pitala sam muža kako je to zamislio. Rekao mi je da će „može da se organizuje“, i da „ne treba da brinem“. Kako da ne brinem kada jedva dišemo od gužve sada, a kamoli sa još dve odrasle osobe u stanu?

A onda — kulminacija.

Njegov sin, koji još nije ni došao, već ima plan. Deca od 12 i 14 godina treba da se presele u našu spavaću, a muž i ja u dnevnu sobu. On i njegova devojka bi zauzeli dečju sobu. „Privremeno“, kaže muž. „Privremeno“, kaže i sin — ali bez roka, bez plana, bez ičega. Privremeno znači „dok im je zgodno“, a ja znam kako to kod nas ide — privremeno se pretvori u godine.

Pitala sam muža zašto bi naša deca, koja su tu svaki dan, išla u sobu koja nije njihova? Zašto bi se mi selili u dnevnu, u jedinu prostoriju gde imamo malo mira posle noćnih smena, posle posla, posle svega? Gde će moja deca da rade domaći? Gde će da spavaju kad imaju kontrolni? Kako da ih budim u šest ujutru kada će neko drugi da spava u njihovom krevetu?

Naravno, čim sam to pitala, dobila sam etiketu.

„Nemoj da budeš bukvalno maćeha iz bajke.“
„On je moje dete.“
„Nemaš srca.“
„Treba da pomognemo.“
„To je porodica.“

A ja se pitam — zar moja deca nisu porodica? Zar ja nisam porodica?

Najgore od svega je što njegov sin ima svoj stan u Beogradu koji izdajе. I živi od toga. Uz to mu majka iz Nemačke šalje novac. I nema ni nameru da radi kada se vrati. Plan im je da ona i on žive od rente i tih para koje dobijaju, i da ih mi praktično udomimo — hrane, kupaju i grejemo.

Rekla sam mu da nemam ništa protiv da budu kod nas par meseci. Da se snađu. Da se zaposle. Da vide šta će. I da onda odu u svoj stan, koji imaju i koji mogu da koriste. Ali moj muž je prekinuo razgovor rečima: „To je uvredljivo. Ne mogu tako svom detetu da kažem.“

Na forum su stigli brojni komentari 

Nakon što je njena ispovest dospela u javnost, ljudi su joj ostavili na stotine poruka podrške. Većina čitateljki jasno je stala na njenu stranu, poručujući da granice moraju da postoje.

„Tvoja deca su mala, on je odrasla osoba. Ne možeš da pomeraš ceo dom zbog njega.“
„Nisi zla maćeha. Ti si majka koja štiti svoju kuću.“
„Ako popustiš sada, nikada nećeš povratiti mir.“

Javili su se i oni koji su prošli kroz isto i potvrdili da je njen strah sasvim opravdan:
„I meni su hteli da usele odraslo dete iz prvog braka. Danas znam da sam bila u pravu što sam rekla ne.“

Bilo je i retkih neutralnih glasova, koji su savetovali smiren razgovor, ali gotovo svi su se složili u jednom — teret ne može pasti na nju i njenu decu.

Tako je njena priča postala pokretač velike rasprave o tome gde su granice porodične solidarnosti, a gde počinje pravo svake majke da zaštiti svoj dom.