Бежао у САН од СУРОВЕ РЕАЛНОСТИ - Шмекерчина којег су жене обожавале, мушкарци га поштовали, до краја носио БРЕМЕ великих животних НЕДАЋА
У приватном животу успео је да изнесе можда и највеће невоље које човека могу да снађу у овом животу, па је тако непланирано одиграо улогу грешника, покајника и повратника.
Познат по томе што је био један од најквалитетнијих глумаца наших простора, Жарко Лаушевић је оставио траг својим животом, који је био буран, интересантан, али и горак.
- Знам да је то варка, али живот ми је приредио толике тренутке сурове стварности да ми прија мало да сањам - изјавио је Лаушевић једном приликом.
Био је или обожаван или омражен, трећа опција није постајала. Једни су говорили о њему као о невероватном човеку, ваземаљске емпатије, добродушном и честитом. Други су га гледали кроз ту кобну ноћ која је обележила његов живот. Генерације девојчица, девојака и жена памте га као великог шмекера, мушкарци по улогама преких и момака са оне стране закона, а оно што је он био у току живота, тешко се може спаковати у неколико речи или реченица.
Сахрана ће бити одржана у понедељак, 20. новембра, на Новом гробљу у београду, са почетком од 14х.

Побио је више НЕМАЦА него сви ЈУГОСЛОВЕНСКИ ХЕРОЈИ заједно, ДРУГОВАО је са ТИТОМ лично, а њега је ПОКОРИЛА једна ЖЕНА - "Ваздух трепери као да НЕБО ГОРИ..."

Насмејани Чендлер ван екрана био УСАМЉЕН и ДЕПРЕСИВАН, са само 14 постао ТЕЖАК ЗАВИСНИК, а трауме из детињства га прогониле до СМРТИ
Детињство
Жарко Лаушевић је рођен на Цетињу, у Црној Гори, 1960. године. Завршио је Гимназију у Подгорици, која га је ненадано довела до каријере вредне аплауза.
Иако је живео на Цетињу, одувек је маштао да оде на Факултет драмских уметности, у Београду. Та жеља му се у даљем животу и остварила. Нико није могао ни да сања да ће Жарко постати права правцата легенда балканског глумишта.
Одрастао је у "Иван Беговој" улици, на Цетињу. Његова колегиница Весна Радусиновић, која је са њим одрасла у истој тој улици, је у једном интервјуу рекла да су Жарко и његов брат још од малих ногу били заштитнички настројени према њој и млађима од себе, и да су се као и сва деца безбрижно играли, а једна од омиљених игара им је био квиз, где је Жарко био Оливер Млакар, а она Хелга Млаковић и другој деци би наплаћивали улазак на квиз.
Лаушевићев професор, Баћо Крушчић, који је предавао књижевност волео је да препусти читање свом ученику, а ово је одговарало и његовим другарима из клупе јер је "умео је да развуче", па би час брже прошао и професор не би стигао да испита ђаке. Али није било до "развлачења", већ до талента јер су га други пријавили у рецитаторску секцију коју је направила Весна Радуновић, Лаушевићева пријатељица. Иако је побегао са часа и није знао да је део рецитаторске секције, овај пут ће га одвести до победе на општинском, потом на републичком и на крају у Загребу, што је резултирало титулом првака Југославије са 16 година.
Класа "високог ризика" и трагови по сцени
Уписао је Факултет драмских уметности 1979. године. Класа 82. Миње Дедића је имала једне од најталентованијих глумаца, које је Факултет драмских уметности, у Београду, икада имао. Лаушевић је био један од њих, заједно са Горданом Шувак, Оливером Јежина, Зораном Цвијановићем, и Сузаном Петричевић, као и са чувеном Соњом Савић.
На трећој години факултета 1982. је добио своју прву улогу у филму "Прогон". Исте те године, добио је и значајне улоге у филмовима "Савамала" и "Директан пренос", приказао је Шиљу, као једну од главних улога, у серији "Сиви дом", а био је и "Шмекер" 1985. године.
Након тога, прославио се и удругим улогама у следећим филмовима: "Свечана обавеза" 1986, "Догодило се на данашњи дан" 1987, "Официр с ружом" 1987, "Браћа по матери" 1988, "Бој на Косову" 1989, "Оригинал фалсификата" 1991, "Боље од бекства" 1993, "Кажи зашто ме остави" 1993, "Нож" 1999.
Добитник је бројних уметничких награда међу којим су Златна арена у Пули, Цар Константин, Град театар, Гранд-при Наис, Златна антена и признања Зоран Радмиловић.
О његовом животу направљен је филм "Лауш", чија је премијера одржана у фебруару 2014. године, у "Сава Центру", у Бреограду.
Југословенско драмско позориште и Свети Сава
Било је то гостовање Народног позоришта из Зенице у ЈДП-у, са представом по тексту Синише Ковачевића, у режији Владимира Миличина. Лаушевић је тад био у јеку популарности и у представи је играо главну улогу, за коју је добио Стеријину награду 1990. године у Новом Саду, али и многе друге.
Жарко Лаушевић говори о времену када се догодио један од најмрачнијих догађаја у историји југословенског театра. Један политичар познат јавност, и као вођа политичке партије, заједно са бившим попом Жарком Гавриловићем и његовом "црквеном" странком, дивљачки је прекинуо Лаушевићеву представу и онемогућио њено извођење, забележио је у својој књизи познати глумац.
Проблем је била интимна сцена, јер лик Светог Саве је у овој представи приказан како, пре него што се замонашио, води љубав, што је за поменуте очигледно било јако увредљиво по лик и дело једног свеца.
Кобна ноћ када је све стало
Добио је дозволу за пиштољ, јер му је пар дана пре те кобне ноћи обијен ауто и украден му је радио марке Сони. Полиција му је допустила да носи оружје, прецизније пиштољ, из безбедносних разлога.
Дана 31. јула 1993. године, Жарко и његов пет година старији брат Бранимир, звани Мили, нападнути су од групе хулигана у близини подгоричког локала "Епл". Проблем је започео тако што је Жарко запао за око конобарици локала у ком је био и том приликом је Жарко из свог пиштоља ЦЗ-99 усмртио нападаче, а тешко ранио још једну особу.
Осуђен је на 13 година затвора због двоструког убиства. Та је пресуда, након жалби, потврђена 1994. године. Казну је издржавао у Спужу и Пожаревцу. Након укидања пресуде од стране Савезног суда, по поновном претресу фебруара 1998. године, изречена му је казна од 4 године затвора због двоструког убиства у прекорачењу нужне одбране. Будући да је у том тренутку већ издржао 4,5 године, пуштен је на слободу.
Затвор
- Проклетство не почиње онда када изговорите истину, већ онда када другима кажете да лажу - рекао је једном Жарко Лаушевић.
Након укидања пресуде од стране Савезног суда, по поновном претресу фебруара 1998.године изречена му је казна 4 године затвора због двоструког убиства, у прекорачењу нужне одбране.
Будући да је у том тренутку већ издржао 4-5 година, пуштен је на слободу. У страху од крвне освете убрзо након тога напустио је земљу и отишао у САД.
– Видим затим да мој брат лежи на два метра од мене и изнад њега онај други момак који га без престанка удара нечим у главу. Имао сам утисак да му узима живот и пуцао сам без размишљања – пише у књизи "Година прође дан никад".
Ово је био одговор на оптужницу када је у јесен 1993.године, у Вишем суду у Подгорици, почело суђење тада највећем глумцу Југословенског драмског позоришта Жарку Лаушевићу и његовом брату Бранимиру. За њега је овај догађај постао најтежа животна улога, која га прати целог живота.
Огромно интересовање је пратило издавање ове књиге и његове исповести, која је убрзо затим постала бестселер. Те 2011. године тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић помиловао је глумца, након чега је био слободан грађанин.
- Сад знам зашто неко пише у затвору. Није то само забашуривање ситуације. То је и дубока потреба да се, и свезан, негде доказује. Да и при угашеном светлу - гледа. И спутаних ногу, корача. Да гладан - глади стомак. Да пркоси логици затвора - истакао је Лаушевић у једном делу.
Та далека Америка
У Србији је био поштован и цењен припадник глумачке бранше, а у Америци се бавио молерајем, живео је у социјалном стану и борио се и сналазио како је и сам знао и умео.
Након изласка из затвора развео се од прве супруге Маје и отишао у Сједињене Америчке Државе, како би тамо пронашао срећу. У томе је и успео када је упознао другу супругу Аниту, са којом је добио ћерку Јану, пре нешто више од 20 година.
Повратак у родну земљу
- Он није био исти, неку промену морате да осетите. То је било време крвне освете, реално опасности, и филм "Нож" је снимљен под том вртом пресије. Та пауза од 7 година и седам месеци, нисте осећали промену у глумачком смислу - рекао је Мирослав Лекић, Жарков дугогодишњи пријатељ, за К1.
Две љубави, две жене
- Они који дубоко воле никад не остаре; ако и умру од старости, умру млади.- рекао је Лаушевић.
Прва љубав и прва супруга му је била Маја, са којом је добио двоје деце, ћерку Асију и сина Душана. Ћерку Јану је добио у браку са шминкерком Анитом Рогановић, коју је упознао на снимању " Бој на Косову", док је још био у браку.
Током боравка у затвору развео се од супруге Маје. Изјавио је да се од прве супруге развео да би Анита могла да га посећује у затвору. За њу је говорио како га је у свему разумела. Сваки његов успех је био њен мотив да се радује, а када је био на дну, знала је да ће доћи дан када ће са истог устати. Никада није доводила у питање Жаркове одлуке и веровала је у њега више него било ко други.
Лаушевић је у својим књигама писао како се већ тада родила љубав, али му је Анита "спасила брак" тако што се удала и родила ћерку. Глумац се од прве супруге развео док је био у затвору.
Књиге
"Година прође, дан никад"
У својој првој књизи Жарко је говорио о својој казни, коју му је судбина доделила, улогу без дублера.Говори о томе како смо сви ми само обични, смртни грешници. Писао је о оном најважнијем овоземаљском, а то је кајање.
"Друга књига"
Лаушевић је у првом делу описао свој живот пре и после трагедије 1993, када је након свађе у кафани у Подгорици убио две и ранио једну особу, због чега је најпре осуђен на 13 година робије. Други део бави се његовим животом након пресуде и четри и по године проведене у затвору.
"Све прође, па и доживотна"
Због сасвим необичног ауторског става, ова би дневничка књига, верујем, прошла и најстрожи избор за листу врхунских у својој књижевној врсти, истиче Вида Огњеновић.Славни глумац написао је своју трећу књигу "Све прође, па и доживотна" у којој на увид јавности даје драматични затворенички дневник из Забеле где је провео две и по године, а где је премештен из црногорског затвора у Спужу у коме је био 25 месеци.
На крају књиге је израчунао, наводи Вида Огњеновић у предговору, да је у тим казнено-поправним установама провео 1.669 дана.
На хиљадити дан је у дневнику испод наслова "Хиљаду дана" написао само једну реченицу: "И исто толико ноћи."
"Падре, идиоте"
"Ти први дани, недеље, ван затворских зидина, спушких, забелских, или оних најсуморнијих, у Централном затвору, могли би да стану у један једини Арсенов стих: „Као послије болести, опет учим јести, ходати...“
Овако почиње књига "Падре идиоте" глумца и писца Жарка Лаушевића. После три књиге исповести под заједничким поднасловом "Дневник једне робије", прослављени уметник у овој књизи исписује дане свог живота на слободи после више од четири године и седам месеци проведених у неколико затвора Црне Горе и Србије.
"У овој земљи се у свему касни, само се умире пре времена"
15. новембра 2023. Жарко Лаушевић је изгубио животну битку са кратком и тешком болешћу, раком плућа. Боравио је данима на болничком лечењу, а средином прошлог месеца стигла је информација да му се стање поприлично погоршало. Славни глумац је средином августа примљен у болницу због дијагностикованог рака плућа, како је писала Република.
О Жарку су реклу и од њега се опростили..
- Када нам оде неко драг, оду и делови нашег живота са њима. Чудно су нам се преплитали животи ! На крају смо постали сарадници и пријатељи. Збогом Жаре, збогом мој Живојине Мишићу - написао је Хаџи Ненад Марић
Директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић оценио је да је Лаушевићева смрт велики губитак за кинематографију. Пантелић је рекао да је Лаушевић можда последња велика глумачка звезда југословенске кинематографије.
- Озбиљан момак, духовит, предан послу, професионалац. Заиста израстао из те школе Миње Делића. Готово сви који су код Миње студирали су били озбиљно обучени да буду професионални. Тако да је Лауш из те школе израстао једног озбиљног професионалца и ту није било никада никаквих проблема. Ниједног момента нисмо имали дилему да је глума за нас јако важна и да се она спаја са нашим животима. Он је пријатељ, он је брат - рекао је Бранислав Лечић у једном интервјуу.
- Он је заиста једна посебна личност, где год да га гледам упијам, не трепнем јер има такву харизму и жао ми је што су године пролазиле, а он није био ту. Има невероватну тежину и моћ да нам свима покаже колико је та његова несрећа још дубља и драматичнија. Када сам га први пут видела, дошао је у Звездара театар да погледа представу и ушао је у гардеробу, нисам знала да је ту, ништа нисмо рекли једно другом, само смо стајали загрљени и плакали, и то је нешто посебно што имам са њим - изјавила је једном приликом глумица Даница Максимовић.
Након што је преминуо услед дуге и тешке болести, од Лаушевића се опростио цео глумачки свет. Поруке туге, жала и сећања низале су се на друштвеним мрежама, а онда је дошао ред и на мима Караџић са којим Лаушевић није причао дугих двадесет година, а помирили су се на сахрани Драгана Гаге Николића.
"Путуј с анђелима, мој добри куме, и поздрави нам све драге и вољене, има их тамо доста", написао је Мима на Инстаграму.
Памтићемо га по овим речима:
"Они који дубоко воле никад не остаре; ако и умру од старости, умру млади."
"Речи могу бити опасно оружје ако се нађу у рукама искусног ратника."
"Све лажи, све пакости, сва неспокојства овог света долазе из сумње. Да нема сумње не би било толико зла."
"У добру сви су ту, а када долазе тешка времена сви се склањају. Изгледа, не воле да носе терет других који се не плаћа."
"Сви ми путујемо сновима. Сви смо путници на аутопуту живота. Скитнице на коловозу чежње. Бескућници у дому љубави. Борци у рату туге. Изгубљени тражимо. Несхваћени схватамо. Невољени волимо. Несигурни се надамо. И сви смо исти. И сви смо разлицити."