Поруке вам делују хладно без емотикона? Наука открива зашто
Ако је веровати овом истраживању, наш мозак их схвата много озбиљније него што бисмо можда признали.
Колико год се понекад чинило да су емоџији само мали жути украси у порукама, наш мозак их очигледно доживљава много озбиљније него што бисмо очекивали.
Ново истраживање објављено у часопису "Psychophysiology" показује да људски мозак у првим тренуцима готово не разликује емоџи од правог људског лица.
Другим речима, када у поруци угледамо насмејани, љутити или тужни емоџи, мозак не реагује као да гледа обичан цртеж.
Напротив, у делићу секунде понаша се као да пред собом има стварно лице.
Чим угледа очи, уста и емоцију, мозак помисли да је реч о лицу
Истраживачи са Универзитета у Борнмуту пратили су мождану активност учесника док су гледали фотографије људских лица и емоџије који приказују различите емоције, од среће и туге до љутње и неутралног израза.
Користили су ЕЕГ капе са 64 сензора, а резултати су показали да су реакције мозга на права лица и емоџије биле изненађујуће сличне.
Емоџи је изазвао реакцију већ након отприлике 70 милисекунди, док је за стварно лице било потребно око 120 милисекунди.
На папиру то можда звучи као разлика, али за мозак је реч о веома кратком времену.
Укратко, чим угледа очи, уста и неку јасну емоцију, мозак одмах почиње да ради своје.
Зато нам тако добро "леже" у порукама
То можда објашњава зашто нам емоџији толико добро "леже" у дописивању. Поруке без њих понекад могу деловати хладно, озбиљно или чак пасивно-агресивно, иако то уопште није била намера.
Један обичан смајли на крају реченице често промени цео тон поруке. Наравно, мозак ипак није баш толико лако преварити.
Након почетне реакције, он препознаје разлику између стварног лица и цртаног симбола.
Права људска лица и даље снажније активирају одређене неуронске путеве, али емоџији имају своју предност: њихове емоције често су пренаглашене и веома јасне.
Зато један тужни, љутити или насмејани емоџи понекад може пренети поруку брже него цела реченица.
У дигиталној комуникацији, у којој нема тона гласа, израза лица ни говора тела, емоџији заправо глуме мали комадић људскости.
И баш зато нису само сладак додатак порукама. Они су пречица којом покушавамо да покажемо како се осећамо, ублажимо оно што пишемо или поруци додамо мало топлине.
