Da li znate koju reč u srpskom jeziku "ne žele" ni muškarci ni žene, a svi je osećamo?
Imenica koja zbunjuje govornike: kada je muškog, a kada ženskog roda? I da li čuveni stih u pesmi označava gramatičku grešku ili stilsku slobodu?
Malo koja reč u srpskom jeziku izaziva toliko nedoumica kao imenica bol.
Ona je dvorodna, i muškog i ženskog je roda, a razlika u rodu nosi i razliku u značenju.
Prema "Rečniku srpskoga jezika Matice srpske" (2011), kada kažemo taj bol, govorimo o telesnom, fizičkom osećaju izazvanom povredom ili bolešću. Kada, pak, izgovorimo ta bol, mislimo na ono što se ne vidi ni na rendgenu ni pod mikroskopom. Dakle, na tugu, žalost, patnju.
Jezik, međutim, ne živi samo u priručnicima.
Dok je ova podela u normativnim okvirima čista, u svakodnevnom govoru, a naročito u umetnosti, granice se brišu.
Najpoznatiji primer je iz pesme Ekatarine Velike "Ti si sav moj bol".
Stih čuvene pesme koristi muški rod, a reč je emociji, ne telesnom osećanju.
Ako bismo sledili pravilo do kraja, trebalo bi reći "sva moja bol".
Ipak, muški oblik u pesmi deluje kao svesna odluka: daje stihu težinu, univerzalnost, kao da bol nije samo emotivna, već potpuna, celokupna, gotovo fizička.
Tako stih EKV-a ne treba tumačiti kao gramatički propust, već kao primer kako umetnost širi prostor jezika.
U tom spoju pravila i slobode krije se lepota srpskog jezika: on ima jasne okvire, ali dopušta svojim govornicima da ih ponekad prevaziđu; posebno kada žele da izraze ono što je, poput bola, teško obuhvatiti jednom rečju.
