ХР КОНФЕРЕНЦИЈА КАО ДИЈАГНОЗА ДРУШТВА: Да ли смо спремни за "Схифт који се дешава"?

Предстојећа конференција „Схифт Happens“ (21. април, Београдско драмско позориште) није само још један ХР скуп у низу; то је пресек стања једне културе која се налази на раскрсници између корпоративне традиције и нове, радикалне искрености генерација које долазе и јасних очекивања.

Шта се деси када стратегија удари у зид реалности?

У свету где се успех мери кварталним извештајима, често заборављамо да бизнис не покрећу табеле, већ невидљива мрежа људских интеракција. Предстојећа конференција „Схифт Happens“ поставља дијагнозу модерног радног окружења, а гостовање говорника попут Николе Јуришића, оснивача Пројецт Light платформе за друштвену трансформацију и Анђелке Петровић професорке српског језика и књижевности указују на то да се „потрес“ већ догодио – само је питање ко је осетио подрхтавање.

Никола Јуришић: Култура није постер, већ оперативни систем

За Николу Јуришића, култура није апстрактан појам којим се баве ентузијасти у ХР-у. То је мерљива, опипљива снага која директно утиче на профитабилност.

„Културу меримо као скуп понашања свих чланова групе.  У организацији се она конкретно очитава кроз три нивоа: од класичних упитника, преко АИ анализе аудио снимака интеракције запослених, па све до субјективног, али битног мишљења надређеног у процесима управљања учинком,“ објашњава Јуришић.

Култура је један од појмова у ХР свету који се можда И најчешће користи погрешно. Зато смо желели да је сведемо на нешто практично, као што је прављење колача. 

Никола Јуришић објашњава како се прави колач звани култура: “Стратегија развоја, лидери који су истински роле модели, годишње иницијативе које нису саме себи сврха, оперативни модел И, оно најважније - инспиративна комуникација”.

Статистика коју Јуришић наводи је неумољива опомена за сваког ЦЕО-а: Чак 70% трансформација не достигне циљеве због културе, а не због мањка новца или знања.

Анђелка Петровић: Генерација која бира смисао уместо „златних кавеза“

Док Јуришић поставља структуру, Анђелка Петровић доноси глас са „прве линије фронта“ - од оних који ће сутра чинити ту културу. Њени сусрети са ученицима из Србије али и оних који су дипломирали на Кембриџу и у Бриселу откривају дубоки јаз између онога што корпорације нуде и онога што млади заправо желе.

„Гледала сам младе људе који одбијају нестварно добре понуде светских банака. Њихови разлози су шамар традиционалном бизнису: не желе да пролазе кроз 77 кругова интервјуа, не пристају да новцем компензују двоцифрен број радних сати и гаде се лажне љубазности и протоколарног испитивања о викенду,“ истиче Петровићева.

Оно што је највише изненадило јавност јесте њихова жеља да се баве „помагачким професијама“, укључујући и наставничку. Зашто? Зато што траже стварни контакт, искреност и промену која се види у квалитету живота.

„Млади су данас радознали и амбициозни, али повлаче јасне границе. Не трпе незналице и лажне ауторитете. За њих ’изгарање на послу’ није опција о којој се расправља. Они не преговарају за више новца, већ за бољи живот,“ каже Анђелка.

Од „нојевог понашања“ до АИ навигације

Као национални АИ навигатор и ауторка бестселера „О једнорозима, магији и критичком мишљењу“, Анђелка Петровић шаље поруку и колегама и послодавцима: Време губљења главе у песку је прошло.

„Релативно брзо сам дигла руке од ускостручних семинара о падежима. Не зато што нису важни, већ зато што ме нису чинили релевантном у 21. веку. Морамо познавати вештине комуникације, коучинг, асертивност и активно слушање. Морамо разумети како дечји мозак (али и мозак запосленог) прати промене дигиталног доба.“

Њен позив је јасан: не смемо се плашити вештачке интелигенције, већ морамо научити како да је искористимо да бисмо остали - људи.