Расту трошкови и пада исплативост домаће производње: Српска пољопривреда под све већим притиском увозне конкуренције и нестабилног тржишта
Домаћа пољопривреда већ годинама трпи последице неповољних тржишних односа, а све већи трошкови производње, притисак јефтиног увоза и слаба заштита домаћег тржишта додатно погоршавају положај произвођача. Док ратари и сточари све теже покривају основне издатке, Србија постаје све зависнија од увоза и код производа за које је некада имала стабилну производњу.
Агроаналитичар Бранислав Гулан упозорава за портал Biznis.rs да пад домаће пољопривреде није дошао нагло, већ је последица дуготрајног процеса у којем су односи цена све више радили против произвођача. Како истиче, последице су данас најочигледније у секторима као што су свињарство, млекарство, говедарство и промет живе стоке, где се зависност од увоза све више осећа.
Домаћи произвођачи, с друге стране, указују да тржиште све више преплављује роба из увоза, често по ценама са којима не могу да се надмећу. Посебан проблем представља увоз хране по дампинг ценама, који додатно потискује домаћу производњу и смањује простор за пласман робе из Србије.
Гулан указује и на то да су поједине земље Европске уније, попут Мађарске, Пољске и Словачке, већ повлачиле заштитне потезе и ограничавале увоз појединих производа, док у Србији, како каже, изостаје слична реакција која би домаћим произвођачима дала макар део сигурности.
Притисак на домаће тржиште додатно појачавају и глобална кретања. Према проценама међународних организација, светска производња пшенице у 2026. години достићи ће око 838 милиона тона, док се глобалне потребе процењују на око 804 милиона тона. Такав однос понуде и тражње обара цену на светском тржишту, а последице се директно преливају и на Србију.
Посебан удар долази из правца Украјине, чије житарице на тржиште стижу по ниским ценама. Лука Констанца постала је једно од главних чворишта за такву робу, док је цена пшенице пала на око 212 долара по тони. У таквим околностима, домаћа пшеница тешко налази купце, па део залиха завршава као сточна храна, док роба остаје у складиштима због слабог интересовања тржишта.
Истовремено, произвођачи се суочавају са новим растом улагања. Процене показују да ће пролећна сетва у Србији, која обухвата око 2,5 милиона хектара, бити скупља најмање 30 одсто у односу на раније периоде. Већ током јесење сетве 2025. године, која је обављена на више од 846.000 хектара, међу ратарима је владала велика неизвесност.
Највећи део површина тада је заузела пшеница са више од 625.000 хектара, док се у пролећној сетви очекује доминација кукуруза на око милион хектара, уз значајно учешће сунцокрета на око 280.000 хектара, који се показао отпорнијим на сушу.
Међутим, основни проблем остаје иста рачуница – откупне цене не прате раст трошкова. Пољопривредници све чешће упозоравају да актуелне цене не покривају ни 70 одсто трошкова производње, због чега свака нова сетва носи ризик додатног задуживања. Банкарски кредити постају нужност за наставак производње, али и озбиљан терет, јер многи произвођачи улазе у спиралу дугова из које се тешко излази.
У таквим околностима, део стручне јавности поново отвара питање паритета цена као могућег модела за стабилизацију сектора. Реч је о систему који је постојао деведесетих година и који је требало да обезбеди предвидљивије односе између вредности пољопривредних производа и инпута. Иако тај модел данас делује далеко од савременог тржишног окружења, његови заговорници сматрају да би одређени облици заштите произвођача, уз прилагођавање новим условима, могли да допринесу већој стабилности.
Гулан оцењује да без озбиљније реакције државе, боље организације тржишта и јаснијих механизама заштите домаће производње, положај српских пољопривредника може бити само тежи. У супротном, упозорава, Србија би могла да настави да губи производњу у секторима који су некада били ослонац домаћег аграра, док ће зависност од увоза додатно расти.
