Rastu troškovi i pada isplativost domaće proizvodnje: Srpska poljoprivreda pod sve većim pritiskom uvozne konkurencije i nestabilnog tržišta
Domaća poljoprivreda već godinama trpi posledice nepovoljnih tržišnih odnosa, a sve veći troškovi proizvodnje, pritisak jeftinog uvoza i slaba zaštita domaćeg tržišta dodatno pogoršavaju položaj proizvođača. Dok ratari i stočari sve teže pokrivaju osnovne izdatke, Srbija postaje sve zavisnija od uvoza i kod proizvoda za koje je nekada imala stabilnu proizvodnju.
Agroanalitičar Branislav Gulan upozorava za portal Biznis.rs da pad domaće poljoprivrede nije došao naglo, već je posledica dugotrajnog procesa u kojem su odnosi cena sve više radili protiv proizvođača. Kako ističe, posledice su danas najočiglednije u sektorima kao što su svinjarstvo, mlekarstvo, govedarstvo i promet žive stoke, gde se zavisnost od uvoza sve više oseća.
Domaći proizvođači, s druge strane, ukazuju da tržište sve više preplavljuje roba iz uvoza, često po cenama sa kojima ne mogu da se nadmeću. Poseban problem predstavlja uvoz hrane po damping cenama, koji dodatno potiskuje domaću proizvodnju i smanjuje prostor za plasman robe iz Srbije.
Gulan ukazuje i na to da su pojedine zemlje Evropske unije, poput Mađarske, Poljske i Slovačke, već povlačile zaštitne poteze i ograničavale uvoz pojedinih proizvoda, dok u Srbiji, kako kaže, izostaje slična reakcija koja bi domaćim proizvođačima dala makar deo sigurnosti.
Pritisak na domaće tržište dodatno pojačavaju i globalna kretanja. Prema procenama međunarodnih organizacija, svetska proizvodnja pšenice u 2026. godini dostići će oko 838 miliona tona, dok se globalne potrebe procenjuju na oko 804 miliona tona. Takav odnos ponude i tražnje obara cenu na svetskom tržištu, a posledice se direktno prelivaju i na Srbiju.
Poseban udar dolazi iz pravca Ukrajine, čije žitarice na tržište stižu po niskim cenama. Luka Konstanca postala je jedno od glavnih čvorišta za takvu robu, dok je cena pšenice pala na oko 212 dolara po toni. U takvim okolnostima, domaća pšenica teško nalazi kupce, pa deo zaliha završava kao stočna hrana, dok roba ostaje u skladištima zbog slabog interesovanja tržišta.
Istovremeno, proizvođači se suočavaju sa novim rastom ulaganja. Procene pokazuju da će prolećna setva u Srbiji, koja obuhvata oko 2,5 miliona hektara, biti skuplja najmanje 30 odsto u odnosu na ranije periode. Već tokom jesenje setve 2025. godine, koja je obavljena na više od 846.000 hektara, među ratarima je vladala velika neizvesnost.
Najveći deo površina tada je zauzela pšenica sa više od 625.000 hektara, dok se u prolećnoj setvi očekuje dominacija kukuruza na oko milion hektara, uz značajno učešće suncokreta na oko 280.000 hektara, koji se pokazao otpornijim na sušu.
Međutim, osnovni problem ostaje ista računica – otkupne cene ne prate rast troškova. Poljoprivrednici sve češće upozoravaju da aktuelne cene ne pokrivaju ni 70 odsto troškova proizvodnje, zbog čega svaka nova setva nosi rizik dodatnog zaduživanja. Bankarski krediti postaju nužnost za nastavak proizvodnje, ali i ozbiljan teret, jer mnogi proizvođači ulaze u spiralu dugova iz koje se teško izlazi.
U takvim okolnostima, deo stručne javnosti ponovo otvara pitanje pariteta cena kao mogućeg modela za stabilizaciju sektora. Reč je o sistemu koji je postojao devedesetih godina i koji je trebalo da obezbedi predvidljivije odnose između vrednosti poljoprivrednih proizvoda i inputa. Iako taj model danas deluje daleko od savremenog tržišnog okruženja, njegovi zagovornici smatraju da bi određeni oblici zaštite proizvođača, uz prilagođavanje novim uslovima, mogli da doprinesu većoj stabilnosti.
Gulan ocenjuje da bez ozbiljnije reakcije države, bolje organizacije tržišta i jasnijih mehanizama zaštite domaće proizvodnje, položaj srpskih poljoprivrednika može biti samo teži. U suprotnom, upozorava, Srbija bi mogla da nastavi da gubi proizvodnju u sektorima koji su nekada bili oslonac domaćeg agrara, dok će zavisnost od uvoza dodatno rasti.
