Технологија мења свет, али не и довољно брзо домаће њиве: Где запиње дигитализација српске пољопривреде?

Конкурентност у пољопривреди све мање зависи само од квалитета земљишта, временских услова и искуства произвођача, а све више од приступа знању, подацима и технологији. Прецизна пољопривреда, сателитски снимци, сензори, дигиталне платформе и вештачка интелигенција више нису само тема стручних скупова, већ постају део савременог управљања производњом.

За Србију се зато отвара кључно питање: да ли домаћа пољопривреда гради систем иновација или се и даље ослања углавном на појединачне примере добре праксе?

ЕУ иновације претвара у стандард

У Европској унији дигитализација пољопривреде и руралних подручја посматра се као један од начина да се сектор учини модернијим, конкурентнијим и одрживијим. Европска комисија наводи да дигитализација подстиче примену дигиталних технологија и приступа заснованих на подацима, уз циљ да се унапреди и квалитет живота у руралним заједницама.

У новој Заједничкој пољопривредној политици ЕУ за период 2023.-2027. посебну улогу има АКИС – систем знања и иновација у пољопривреди. Он је део циља модернизације пољопривреде и руралних подручја кроз знање, иновације и дигитализацију, а државе чланице у својим стратешким плановима треба да покажу како ће повезати саветодавне службе, истраживаче и мреже подршке.

То значи да ЕУ не говори само о новим технологијама, већ о систему који треба да омогући да оне заиста стигну до произвођача. Сателитско праћење усева, дигиталне мапе парцела, сензори, системи за праћење влаге и температуре, циљано третирање усева и алати засновани на вештачкој интелигенцији све чешће се посматрају као део редовног управљања газдинством.

Прецизна заштита биља, на пример, омогућава да се третмани примењују онда када су потребни и тамо где постоји ризик, уместо да се цела парцела третира по устаљеној пракси. На тај начин могу се смањити трошкови, губици и притисак на земљиште, воду и биодиверзитет.

Зато европска предност није само у томе што технологија постоји, већ у томе што се гради екосистем који је подржава – кроз јавне политике, истраживања, саветодавне службе, обуке и финансијске инструменте.

Србија има капацитете, али не и масовну примену

Србија у ову област не улази без ослонца. Постоје домаћи научни и развојни капацитети, појединачни примери примене дигиталних решења и институције које се баве прецизном пољопривредом. Ипак, ти искораци се и даље чешће виде као изузеци него као уобичајен модел производње.

Шири иновациони оквир показује да Србија има потенцијал, али и велики простор за напредак. Према Еуропеан Innovation Сцоребоард 2025, Србија је сврстана у групу „Емергинг Innovators” и налази се на 51,5 одсто просека ЕУ у 2025. години. То је важан показатељ укупног иновационог амбијента, али и потврда да јаз у односу на европски просек остаје значајан.

Када се та слика спусти на ниво аграра, постаје јасније зашто масовна примена иновација иде спорије. Према коначним подацима Пописа пољопривреде 2023, у Србији има 508.325 пољопривредних газдинстава, од којих су 99,6 одсто породична газдинства.

Таква структура не мора сама по себи бити препрека иновацијама, али у пракси значи да велики део производње почива на мањим и финансијски осетљивијим газдинствима. За њих улагање у сензоре, софтвере, прецизну механизацију, дигиталне платформе или системе за наводњавање вођене подацима често представља велики трошак.

Препреке нису само финансијске. Важну улогу имају и доступност обуке, поверење у нове технологије, интернет инфраструктура у руралним подручјима и питање ко произвођачу помаже да технологију заиста користи, а не само да је формално има на располагању.

Мост између науке и њиве

У том контексту посебно место има БиоСенсе институт, који развија решења на споју информационих технологија и пољопривреде. На сајту института наводи се рад на анализи параметара пољопривредне производње у Србији на основу сателитских снимака Европске свемирске агенције и јавно доступних база података.

БиоСенсе развија и решења у области обраде сателитских снимака, укључујући моделе који користе вегетационе индексе и податке са терена за процену приноса, док платформа АгроСенсе пољопривредницима омогућава приступ сателитским, метеоролошким и другим подацима за дигитално вођење газдинства.

Међутим, постојање оваквих капацитета не значи аутоматски да су иновације стигле до већине њива и воћњака. Између истраживачког центра и просечног газдинства и даље постоји простор који морају да попуне саветодавне службе, подстицаји, практична обука, локална подршка и доступни модели финансирања.

Зато се за Србију данас можда најтачније може рећи да има знање, појединачне искораке и институције које могу да буду носиоци промене, али још нема довољно широку примену иновација да би оне постале стандард у пољопривреди.

Право питање, зато, више није да ли Србија има иновације у аграру. Има их. Кључно питање је: да ли има систем који ће иновацију претворити у праксу доступну већем броју произвођача.