Представљен нови роман Гордане Залад "Плава тишина"

Издавачка кућа "Евро-Ђунти" јуче је у присуству ауторке Гордане Залад, представила њен други роман "Плава тишина" у књижари "Академија".

Залад, која предаје енглески и италијански на београдском Факултету политичких наука открила је да ју је на писање овог романа подстакла истинита прича о судбини младе Београђанке Наталије Радуловић (у стварном животу Смиља Филипчев преминула 2013. у 90 години) која је провела три године у паклу Голог Отока.

Према њеним речима имала је још једну саговорницу која је без кривице и суђења била послата на Голи оток, али она је нешто раније преминула. Истина је, казала је она, да све остале жене, а мисли да их је било око 2000, којима се обраћала да чује њихову причу нису хтеле да говоре, што је схватила да се још и данас боје да о тим искуствима проговоре.

"Баш због ње, тетка Смиље сам трагала за сваком мрвицом наде, у том глибу и паклу јер сваки знак солидарности или чак само знак саосећања били су строго забрањени иу кажњавани", казала је Гордана Залад.

На питање Танјуга како је успела да јој академик Добрица Chosić крајем прошле године напише предговор и то веома афирмативан, а рецензију књижевница и исторчакра уметности Лаура Барна, Заладова је казала да Ћосића познаје већ неколико деценија, али он ју је прво одбио правдајући се да више не пише предговоре да би након што је прочитао рукопис пристао.

Према речима ауторке прикупљање грађе и слушање исповести су је до те мере потресле да је посао започет пре дуже времена прекинула. На питање Танјуга како коментарише изјаве команданта логора на Голом Отоку генерала Јова Капичића, Залад се насмешила и признала да су је његове јавне узјаве до те мере наљутиле да се латила писања из ината и завршила роман који ево стиже са Сајам књига.

Што се ње тиче, она мисли да је прича о Голом отоку "један од најгорих белега на нашој историји", а да је одабрала баш Голи оток, поред још неколико сличних логора отворених за време Информбироа укључујуићи оток Свети Гргур, (резервисан само за жене) јер га сматра метафором за зло које је владало Југославијом тих година.

Одабрала је да њена јунакиња буде пијанисткиња, веома малда и из срећне породице јер је желела да покаже да је само уметничка душа попут њене могла да препозна нешто лепо у плаветнилу мора и неба и да је тај урођени оптимизам био она снага која ју је водила до повратка кући.

Ћосић, коме је овај предговор последњи текст који је постхумно до сада објављен је написао да је "прочитао повише књига о Титовом Голом отоку и Светом Гргуру, тим мучилиштима за "преваспитавање" стварних и набеђених или апсурдно мотивисаних непријатеља Титовог режима, које је Стаљинов Информбиро комунистичких партија прогласио ревизионистичким и антисоцијалистичким".

"Мотивисан голооточким ужасима и људским патњама написао сам роман ''Време власти'' (1994). године. Пажљиво сам читао Солжењицина и Шаламова о сибирским логорима, Хитлеровим логорима и румунским логорима Чаушеског. То су били општи разлози да то доба означим као "логорска цивилизација", написао је Ћосић топло препоручујући књигу Гордане Залад.

"Плава тишина" наставио је Ћосић , "је јединствен роман о патњи девојке Наталије, апсолутно невине голооточке жртве којој је једина недоказана "кривица" љубав према музици Чајковског. Јединствена тематска особеност романа је истицање и слављење лепоте небеса и мора и људске доброте у том морбидном логору где је додир руке, тиха, блага реч, скривен сапатнички осмех, представљао људски подвиг и херојство".