РАДУЈТЕ СЕ: Умрла је од рака, а после смрти је на Фејсу објавила писмо ћеркици и мужу! (ФОТО)

Вероватно никада нисте чули за Хедер Мекманами из САД-а. Имала је 36 година када је умрла од рака дојке против кога се годинама борила. Иза себе је оставила ћеркицу Бриану, а последња жеља јој је била да се њено писмо ћерки објави на Фејсбуку након њене смрти. Пре него што је напустила овај свет, она је на свом профилу инспирисала људе у борби против канцера. Због њене жеље, у наслову смо написали да се радујете. Због њене жеље смо написали да је она објавила своје писмо на Фејсбуку јер то за њу није крај - открићете већ ускоро детаље.

Њене речи у писму ћеркици и мужу од 15. децембра су дубоко гануле људе широм света, а пост је лајковало више од 60.000 људи, док га је поделило готово 17.000.

"Поздрав свима, овај пост објављујем у име љубави мог живота. То су њене речи. Желим вам много љубави", написао је њен муж Џеф на почетку, а затим исписао Хедерину поруку.

- Имам добре и лоше вести. Лоша вест је, по свему судећи, да сам мртва. Добра је да ви који читате нисте (осим ако не постоји интернет на оном свету). Да, ово је ср*ње! И то неописиво. Ипак ми је драго да сам провела живот пун љубави, уживања и окружена невероватним пријатељима. Срећна сам да могу да кажем како не жалим ни за чим и да сам живела живот пуним плућима. Волим вас све и хвала вам за овај предиван живот.

Иако религија уноси комфор у живот (и срећна сам због тога), молим вас да поштујете то што ми нисмо религиозни. Молим вас, молим, молим и молим да не кажете Бриани да је њена мајка сада у рају. То би за њу значило да сам одлучила да одем негде другде и да сам је напустила. Заправо, ја сам урадила све што је било у мојој моћи да будем овде са њом и не постоји ни једно место на којем бих желела више да будем него са њом и Џефом. Молим вас, немојте је збуњивати да не би ни на секунд могла да помисли како то није истина. Ја нисам у рају! Ја сам овде, али више не у усраном телу које се окренуло против мене.

Моја енергија, љубав, смех, све те невероватне успомене, све је овде са вама. Молим вас, немојте мислити на мене са сажаљењем и тугом. Смејте се, знајући да смо заједно уживали. Мрзим да људе чиним тужним. Највише од свега волим да их насмејем, зато вас молим да уместо прича о трагичном крају мог живота причате о добрим успоменама на наше заједничке тренутке. Молим вас, причајте Бриани те приче тако да зна колико је волим и колико сам поносна на њу. Јер, ништа на свету нисам волела више него то што сам била њена мама. Ништа! Сваки трен проведен са њом је била чиста срећа коју нисам могла ни да замислим док се није родила.

И немојте да јој кажете да сам изгубила битку против рака. Јер, рак може узети скоро све од мене, али никако моју љубав, наде, радости... То није била борба, то је био само живот који је често насумично бруталан и неправедан. И то је једноставно тако. Дођавола, ја нисам изгубила! Начин на који сам живела са раком годинама сматрам поприлично великом победом. Имајте то на уму! (погледајте на ОВОМ линку још једну велику победу како су другари, један слеп, а други без обе руке, спасили село од поплава).

Најважније је да сам имала срећу да проведем више од деценије са мојом љубави и најбољим пријатељем Џефом. Права љубав и сродне душе постоје! Он је најбољи муж у свемиру! Током свих мојих ср*ња са раком он се никада није поколебао и никада није желео да побегне што би многи људи учинили. Чак и у најгорим моментима смо налазили начине да се заједно смејемо. Волим га више и од самог живота и знам да ће та љубав трајати заувек. Волим те Џеф и срећна сам што смо добили Бриану као плод наше љубави. Слама ми срце да кажем збогом. Ако је теби све то упола тужно као и за мене, то ми изнова слама срце и надам се да ћеш једног тренутка моћи да мислиш о мени и да се смејеш. Гуглај и пронађите научне доказе да ћу ја увек бити са вама на неки начин. Знам да ако се зауставиш и добро загледаш да ћеш ме видети тамо. Ти си мој свет и волела сам сваки трен који смо заједно проживели.

Пријатељи, волим вас све и свима вам захваљујем. Хвала и дивним лекарима и медицинским сестрама који су се на невероватан начин бринули о мени. Свима од свег срца желим дуг и здрав живот.

Ако идете на моју сахрану, засвирајте песму "Пиво на мом ковчегу" и заплешите за мене. Прославите лепоту живљења на некој лудој забави јер знате да то желим и верујем да ћу на неки уврнути начин и ја бити тамо (знате колико мрзим да изостајем са забава). Планирам да вас све уходим тако да ово никако није збогом, јер ћемо се још гледати.

И никада не заборавите: СВАКИ ДАН ЈЕ БИТАН! - написала је Хедер у опроштајном писму. Пардон, то није опроштајно...

Прочитајте на ОВОМ линку још једну чудесну и нажалост трагичну причу о томе како је седмогодишњи син умро да би спасио мајку.