Што је њено биће и моје!

Упознале смо се давних година, када смо заједно радиле неке послове преко омладинске задруге. Изгледала је мало неугледно, заправо то и није права реч, изгледала је некако обично. Ја сам увек волела да се сређујем и била сам тип-топ нашминкана, док је она долазила потпуно без шминке, можда са само мало сјаја на уснама.

Морам признати да ме је заправо нервирало што она, таква каква је, добија више пажње од мене. И када смо завршиле рад преко задруге, остале смо у контакту.

Што сам је више упознавала, увидела сам да је заиста добра као особа, али се у мени јавила и нека врста зависти. Једноставно сам морала да имам све што и она. Тара је наставила да радуцка кад год је стигла и сама је себи куповала ствари, док сам ја упознала једног дечка који је просто полудео за мном и купује ми све што ја хоћу. Да се разумемо, он ми није дечко, ја га заиста сматрам најбољим другом, и то што он хоће (у име пријатељства, је л'), да ми купи нешто што ми затреба, зашто бих се ја бунила.

И тако, Тара је рекла да јој требају нове патике, ја сам их узела, пардон - добила пре ње, футролу за мобилни, нове наочаре за сунце... Ма шта год она да узме, узећу и ја.

Сада смо поприлично одрасле, увелико смо прерасле омладинску задругу, али ја и даље гледам да имам све што и она.

Баш ме брига како то другима делује, једноставно нећу да "заостајем" за њом.