"Света Петка ми се указала" Позната Српкиња о чуду које јој је променило живот - Стајала је и гледала ме

Света Петка помогла је Љиљани Хабјановић Ђуровић да изађе из стваралачке кризе и у великој мери јој променила живот. 

Књижевница јој је, као што је познато, посветила књигу "Петкана" по којој је недавно снимљен и играни филм. 

– Била је јесен 1995, имала сам 42 године и почела сам да пишем роман "Женски родослов". Лоше сам почела. Мучила сам се са речима, толико да сам поверовала да сам изгубила дар... 

Усред стваралачке кризе Љиљана је доживела привиђење и чула глас који јој је био потребан као ваздух. 

– Једнога дана, док сам плачући молила за помоћ Светог Николу, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, у мој ум дошле су речи: "А зашто се ти, као жена, не помолиш Светој Петк?". И истог часа пред собом сам видела икону светитељке у црвеној хаљини и са плавом марамом. До тог часа Света Петка није била "моја" светитељка. Чак сам помало зазирала од ње. Као да сам је се бојала. И никада нисам ишла у црквицу на Калемегдану. 

– Изненађена и збуњена, замолила сам је за помоћ. Истог дана поподне јавила ми се Душанка Лукић, кума која је крстила мог сина. Испричала ми је да је тога дана била у Манастиру Света Петка у Извору (код Параћина) и да је тамо одједном осетила да треба да уђе у продавницу и купи ми икону Свете Петке. Морам да напоменем да она у то време није била побожна и да је манастир посетила као помоћник министра. И сама затечена оним што јој се десило, и снебивајући се, питала ме је да ли желим да ми донесе икону. Можете замислити моју радост и збуњеност када сам открила да светитељка на икони изгледа исто као у мом виђењу, и када смо кума и ја у разговору утврдиле да ми је куповала икону од прилике у исто време када сам се ја први пут помолила Светој Петки. 

То нисам ја, то је она 

Тог октобарског дана 1995. десио се један велики духовни преокрет. 

– Ја сам се свим срцем својим и свом душом својом окренула Светој Петки. И усудила сам се да Свету Петку назовем својом заштитницом – додаје Хабјановић. 

– Наравно, почела сам да одлазим у црквицу на Калемегдану. Прошло је пет година. Онда је дошао 29. децембар 2000. Петак. У капели Свете Петке, док сам чекала да целивам икону над светим извором, јавила ми се мисао, као јасан налог: "Треба да престанеш да пишеш књигу коју пишеш, треба да напишеш роман о Светој Петки и наслов треба да буде Петкана!". Уплашила сам се. Питала сам се да ли је то заиста воља Светитељке? Да ли смем то да урадим? Да ли ћу умети? И прошло је више од месец дана док једног јутра, будећи се, нисам рекла: "Добро. Покушаћу". 

Док је радила на делу "Петкана", Љиљана је често гледала у икону Свете Петке коју је држала на радном столу. 

– И осећала сам њено живо присуство. Током рада два пута сам је сањала. У првом сну дала ми је одговоре на три питања која су ме мучила од моје петнаесте године. У другом сну открила ми је неке битне податке о себи. Никада ниједну књигу нисам написала брже. Ниједну лакше. Када је прочитао рукопис, Митрополит Амфилохије је написао: "Љиљана је овом књигом принијела Светој Петки и Христу Богу срце и ум као расцвјетали миомирни љиљан на дар". А ја сам му одговорила: "То нисам ја. То је она. Ја сам само хватала белешке". 

Од тада је прошло више од двадесет година, а Света Петка има посебно место у животу Љиљане Хабјановић Ђуровић. 

– Молим јој се када ми је тешко. Захваљујем јој се када сам радосна. Два пута била сам у Јашију и целивала њене свете мошти. Сањала сам је још неколико пута, и то увек када је хтела нешто важно да ми каже. Углавном да ме усмери и поведе да начиним нови корак на путу вере. 

– Када смо се спремали да кренемо у Јордан, на снимање филма "Света Петка – крст у пустињи", који је режирао Хаџи-Александар Ђуровић по роману "Петкана", била сам веома забринута. Пустиња је суров предео, пун видљивих, али и невидљивих опасности. Температура се драстично мења неколико пута у току дана. Јављају се пустињске олује. А под песком, и у стенама живе змије и шкорпије, чији је ујед смртоносан – прича Љиљана. 

– Ноћ пред полазак, у сну, видела сам екипу филма у пустињи. И наспрам нас Свету Петку, која надвисује стене и дотиче небо. Стајала је и гледала нас, и мада ништа није говорила, знала сам да нам поручује да ће бити са нама. И заиста, била је. Поново сам, као у време када сам писала роман, осећала њено присуство. И ничега се нисам бојала. Ишла сам боса по песку. Одлазила сам са места снимања. Скривена од екипе седела сам на стенама, или на песку, и молила се, или сам јој певала. Били су то величанствени тренуци који ми и данас, када их се сетим, пуне срце милином. 

– Велика је моја љубав према Светој Петки. Велика захвалност што ме је позвала под своје окриље. Знам, то је учинила по својој милости и доброти, а не због моје заслуге. Велико је моје уздање у њу. Баш као што сам написала у својој песми "Са Светом Петком кроз пустињу": "Знам, нећу залутати, јер идем за тобом… Знам, нећу се зауставити, јер ме ти водиш…" - истакла је књижевница за "Блиц".