Дела Младена Србиновића у Галерији САНУ: Пресек рада чувеног уметника, али и пресек једног времена

Посетиоци имају прилику да виде више од 50 слика, графика и цртежа, као и документарну грађу везану за рад и стваралаштво овог значајног уметника, академика САНУ и професора Београдског универзитета, чије је стваралаштво дало велики допринос развоју српске и југословенске уметничке сцене током друге половине 20. и прве деценије 21. века. Изложбу је Галерија САНУ организовала у сарадњи са Музејом савремене уметности, а синоћ је уприличено и вођење са ауторима - Светланом Митић и Мирком Кокиром.

Доследност и снажан индивидуални израз

Изложена су дела из шездесетих година прошлог века, периода који важи за најплоднију фазу Србиновићевог стваралаштва. Како је истакнуто, Србиновић је - остајући доследан фигурацији и представи људског тела кроз метафору, мит и симбол - развијао модернистички израз, задржавајући традиционални однос према слици и преносећи исте идеје и у друге уметничке технике. Његов стваралачки пут није увек пратио актуелне модернистичке тенденције већ се вешто кретао између њих, градећи снажан индивидуални израз, истичу аутори ове поставке.

- Он је био кључни уметник за обликовање уметничког контекста који је одредио ту деценију - шездесете године 20. века. То се види не само кроз богата учешћа која је имао у домаћим и међународним уметничким манифестацијама већ и по начину на који он доживљава ликовну уметност и како он прилази ликовним проблемима. То јесте било нешто што се везивало за ту централну линију развоја модернизма на југословенској уметничкој сцени, али истовремено је Србиновић и специфичан по томе што чува тај уметнички, односно ликовни медиј од свих оних неликовних израза који су били присутни на уметничкој сцени у првој половини шездесетих - ту мислим на информел и уопште правац који укључује неке друге, несликарске, материјале. Србиновић је у том смислу био врло доследан у спровођењу одређеног ликовног концепта - казала је коауторка изложбе Светлана Митић.

Велике теме

Ова изложба, додала је Митић, јесте пресек деценијског рада Србиновића, али је истовремено и пресек једног времена.

- То преклапање једног индивидуалног опуса са општим стањем на уметничкој и политичкој сцени јесте врло инспиративно за нас који смо на овоме радили, али може да буде занимљиво и за публику као нека врста рекапитулације онога што је било значајно и чиме се Југославија представљала у то време и на домаћој и на међународној сцени - истиче Митић.

Дела која су приказана на изложби позајмљена су из колекција Музеја савремене уметности, Галерије ликовне уметности - поклон збирке Рајка Мамузића, Шаховског савеза Београда, Музеја Цептер, као и из уметникове породичне заоставштине и бројних приватних колекција и галерија. Кроз неколико тематских целина мапирају се основне тематске преокупације, кључне за уметничку праксу Младена Србиновића. Снежана Митић посебно апострофира саму концепцију изложбе, која подразумева то да се од тако једног богатог опуса направи избор и сведе на једну деценију.

- Србиновић спада међу уметнике који имају такозване ’велике теме’, он узоре проналази у историји цивилизације, везује се за библијске теме, везује се за неке удаљене призоре... Његове теме су више општег типа, он се не бави дневним темама већ се бави универзалним, али кроз њих проговара и одговара на оне ситуације које су врло присутне - навела је Митић.

Мотиви: Софра, шаховска игра, отпор...

Међу темама којима је Србиновић био заокупљен су исконска људска природа, егзистенцијална и стваралачка проблематика... У великом делу његових идеја у средишту је – човек, што ова изложба одлично дочарава. Такви радови се налазе већ у уводној целини изложбе, чиме се у старту стиче значајан увид у Србиновићев рад.

Једна од доминантних особина Србиновићевог стваралаштва јесте ослањање на прошлост и традицију, као у формалном, тако и у идејном оквиру, наведено је на изложби. Аутори изложбе су током вођења истакли више мотива који се срећу у Србиновићевом раду. Један од њих је – софра, мотив који се, како се објашњава, у његовом стваралаштву појављује као засебна целина још од 1959, када настаје једна од првих слика са овом темом. Међутим, као занимљив детаљ је истакнуто упадљиво одсуство људске фигуре тамо где би било очекивано да је има, као и то да је овај мотив на сликама заступљен са погледом одозго, чиме софра постаје готово стопљена са површином тла, фингирајући утисак израстања из саме земље.

Други важни мотив у Србиновићевом стваралаштву јесте шаховска игра. Како се истиче, за Србиновића шаховска апстракција и њен визуелни доживљај остављају могућност креирања паралелне реалности. Цитиране су и уметникове речи да је "као форма шах мисаона естетика, која из часа у час мења свој изглед и облик и у томе лежи њена највећа тајна и можда њена вечност".

Посебан сегмент изложбе фокусира се на важну категорију уметности – отпор. Отпор уједно представља и завршни сегмент ове изложбе, чиме ова поставка добија још већу димензију. Аутори изложбе су истакли да је ова врлина личног и колективног деловања присутна код Србиновића у неколицини радова, те навели да његова дела, иако нису увек имала ангажовани карактер, јесу представљала реакцију на универзална човекова искуства и тежила њиховом сликарском обликовању. Способност индивидуе да се побуни огледа се на платнима триптиха "Вечити круг – Прича о Палаху" (реч је о Јану Палаху, ческом студенту који се самозапалио у Прагу 1969. године). Ово дело је данас у власништву Јелене Дракулић, ЦЕО Рингиер Сербиа.

Рукопис књиге "Сарајевски атентат"

Пред публиком је и портрет Жоржа Перека, значајног француског писца и синеасте. Овај Србиновићев рад је настао када је Перек посетио Београд 1957. године. Њих двојица су се, иначе, упознали и спријатељили раније те годиње у Паризу, током студијског путовања групе југословенских уметника и историчара уметности.

Занимљив је и податак да је Перек написао књигу "Сарајевски атентат" и рукопис послао Србиновићу на читање. Међутим, рукопис је пронађен много година након смрти обојице и потом је објављен на спрском и француском језику.  

Графике, цртежи, мозаици и утицај Лорке

Србиновић је, осим у сликарству, значајан траг оставио и у цртежима и графици, што се одлично види на овој изложби у Галерији САНУ. Такође је израдио већи број мозаика, што је на изложби приказано кроз скице за поједине мозаике и видео пројекцију мозаика „Стварање нове Југославије“ који је и дан-данас у београдској Палати федерације (некадашњи СИВ).

Реч је о раду из 1962. године, конципиран је као триптих и изведен на површини од 150 квадрата. Овај мозаик је осмишљен као визуелна хроника политичког и културног просперитета младе југословенске државе, а времено је, како је наведено, прерастао у својеврсну визуелну метафору једног времена.

На изложби је истакнуто да је Србиновић од почетка своје уметничке каријере и у првим циклусима графика истраживао човекова тајновита и најдубља осећања. На њега је директан утицај имала поезија Федерика Гарсије Лорке, што се види у мапама графика "Неверна жена" и "Људи и мртве птице", које су у то време биле запажене од ликовне критике.

- Био је изврсни цртач. Кад је реч о цртежу, он је некако доста слободан. И даље је човек, у сваком смислу – да ли присутан или одсутан, централна идеја тог рада. У цртежу, за разлику од слике, има одређену врсту мере, јер често су критичари критиковали те неке презасићености у његовом сликарству, а чини се да то у цртежу не постоји. И занимљиво је да је у појединим цртежима приметан попартистички моменат - казао је коаутор изложбе Мирко Кокир, истичући да је Србиновић био уметник који се успешно кретао између различитих модернистичких тенденција.

Овенчан бројним признањима

Младен Србиновић је рођен 1925. у Сушици код Гостивара, а умро је 2009. у Београду, где је и сахрањен у Алеји заслужних грађана. Студирао је сликарство на Академији ликовних уметности од 1947. до 1951, а постдипломске студије завршио је 1953. Радио је као професор Факултета ликовних уметности. Први пут је излагао 1948. на Изложби радова студената Академије ликовних уметности, а самостално 1952. у Графичком колективу. Један је од оснивача и чланова чувене "Децембарске групе", заједно са великим именима овдашње културе, као што су Миодраг Б. Протић, Лазар Возаревић, Лазар Вујаклија, Стојан Ћелић...

Представљао је Југославију на бијеналима у Венецији, Сао Паулу и Токију. За свој рад био је овенчан бројним признањима: Октобарска награда Београда (1958); Премија за графику – Загреб (1960); Награда за сликарство на Меморијалу Надежде Петровић у Чачку (1960); Награда за сликарство на међународном бијеналу у Сао Паолу (1961); 2. Награда за сликарство на бијеналу у Александрији; Октобарска награда Београда (1974) и Седмојулска награда (1984).

Изложба "Младен Србиновић: Свих ствари мера је човек" у Галерији САНУ, у Кнез Михаиловој 35, отворена је до 7. децембра.