Мошти Светог Саве, заправо, нису спаљене: Да ли је патријарх Павле тајну однео у гроб?
Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару, крајем шеснаестог века, убраја се међу најконтроверзније догађаје касносредњовековне историје.
О том периоду сачувано је веома мало писаних и материјалних извора, што додатно отежава разјашњавање детаља.
Иако се овај догађај помиње у двадесетак дела домаћих и страних аутора, као и у бројним историјским и научним расправама, ти наводи често производе додатну конфузију, због непрецизности, нелогичности и међусобних противречности.
Према народним предањима и делу историографије, Ахмет-бег Оћуз је, по налогу Синан-паше, тадашњег турског везира у Београду, оскрнавио и разорио манастир Милешеву на Велики петак 1594. године.
Повод је био устанак Срба у Банату, који се под вођством вршачког епископа Теодора Тиводаревића, уз учешће пећког патријарха Јована Кантула, брзо проширио и претио да захвати и друге крајеве насељене Србима.
Устаници су носили барјаке са ликом Светог Саве, што их је храбрило и подсећало на славну прошлост. Поред тога, пред гробом Светог Саве у Милешеви, према појединим наводима, заједно са православнима клањали су се и муслимани, уздајући се у његову помоћ.
Све то је могло навести Синан-пашу, познатог по суровости, да бес искали над моштима српског светитеља. Међутим, и даље остаје спорно да ли је у томе заиста успео.
Девет могућих датума у распону од једног века
Недоумице око овог догађаја постојале су одавно, а посебно су се распламсале крајем 19. века, када је покренута иницијатива да се обележи тристогодишњица спаљивања.
Организатори су тада закључили да не знају са сигурношћу ни тачно место, ни годину догађаја. Раније прихваћено мишљење да су Турци упали у Милешеву на Велики петак, 10. марта 1594. године, доведено је у питање јер је те године Велики петак падао 29. марта. Та расправа отворила је низ нових питања, па су многи аутори покушавали да докажу да се догађај догодио наредне, 1595. године.
Међу њима су били епископ Трњавић, Мавро Орбини, Паво Ритер, Иван Томко Павковић, патријарх Пајсије и други.
Историчар Димитрије Мита Руварац аргументовано је оспорио ове тврдње, те указао да је разлика у датумима турског упада и Васкрса 1595. године још већа, а да је Синан-паша те године већ био свргнут са положаја везира.
Дакле, или отпада 1595. година, или сам паша – а највероватније обоје, јер се у изворима та два податка најчешће јављају повезано.
Упркос томе, полемике о години спаљивања моштију Светог Саве трају до данас, па се и даље помињу 1594. и 1595. година.
Међутим, то нису једине године које се наводе. Истраживачи су, проверавајући историјске изворе (углавном манастирске летописе и забелешке монаха), утврдили још девет могућих датума у распону од читавог века – од 1586. до 1697. године.
Парадоксално, док један извор тврди да је од спаљивања прошло већ пола века, други документ из приближно истог периода бележи да верници и даље прилазе нетрулежном телу Светог Саве у Милешеви, где му се клањају и моле за здравље.
Да ли су мошти уопште спаљене?
Прота Стеван Димитријевић, истакнути теолошки ауторитет и професор историје на Богословском факултету у Београду, тврдио је да је током читавог 17. века било више покушаја спаљивања Савиних моштију. Ако су његови наводи, објављени у "Споменику Српске краљевске академије" 1922. године, тачни – произлази да мошти нису уништене у потпуности, можда чак ни у највећем делу, а могуће је и да ломаче у облику у којем се данас описује није ни било.
Почетком тридесетих година 20. века у Пожаревцу је објављен есеј Мирка Драговића, чији је основни закључак садржан већ у наслову: "Свети Сава није спаљен".
Драговић поставља низ логичких питања на која, како тврди, до данас нема задовољавајућих одговора. Између осталог, пита се да ли је могуће да Срби, усред Османске окупације, своју највећу реликвију држе без икакве заштите, практично допуштајући да Турци изненада дођу и отму мошти. Указује и на то да догађај није забележен у манастирским списима, иако постоје забелешке о другим, наизглед мање важним догађајима из тог времена. Као пример наводи детаљан запис из 1624. године о великој поплави коју је изазвала "помахнитала Косаница", када је манастирски комплекс претрпео озбиљну штету. Калуђери су, према тој белешци, успели да на време склоне реликвије, иконе, књиге, крст и плаштеницу.
Драговић зато поставља питање: како их изненадна поплава није затекла неспремне, а одред турске војске који се наводно приближавао данима или недељама – јесте? Још је необичније, додаје, што не постоји ниједан запис о проласку турске чете која би преносила мошти светитеља, иако би тако нешто, с обзиром на значај догађаја, тешко могло остати незабележено.
Нелогичности у причи о спаљивању моштију
Прича о спаљивању моштију Светог Саве садржи и друге сумњиве детаље. На пример, наводи се да су Турци одбацили ћивот како би направили нови, јер тело другачије не би могли да пренесу до Београда. Међутим, ћивот је пронађен и постоји и данас.
У текстовима се даље наводи да су остаци светитеља – његова рука, жезло и ћивот – пронађени јужно од Милешеве, ка Црној Гори, а не на правцу ка Београду.
Драговић се пита зашто Турци, ако су већ били разјарени, мошти нису уништили одмах на лицу места или их, ради застрашивања, излагали и скрнавили успут у местима са већим бројем Срба, што би био призор дубоко урезан у колективно памћење. Често се истиче и теза да је спаљивање у Београду било планирано како би се застрашили српски устаници у Банату. Ипак, поставља се питање какав би ефекат такав призор имао на оне који се налазе са друге стране Дунава, далеко од саме ломаче.
Додатну недоумицу изазива и чињеница да врх Пећке патријаршије, према овој интерпретацији, није предузео ништа да се реликвија спаси током пута ка Београду, који је наводно трајао више од месец и по дана. У неким другим случајевима Османлије су биле спремне на преговоре и "откуп" реликвија, као што се наводи за мошти Свете Петке или евангелисте Луке. У случају Светог Саве, таква могућност се, макар у доступним изворима, не помиње.
Теорија о скривању моштију
Драговић је уверен да мошти никада нису спаљене, већ да је мит о ломачи створен како би се реликвије сачувале.
Према његовој теорији, мошти су скриване у манастирима Довоља, Морача, Кучи, а затим у манастиру Ждребаоник, где се наводно налазе под именом Светог Арсенија Сремца. Као аргумент се наводи и забелешка из Пећке патријаршије из 1737. године, која описује турски помор у којем су оштећене или уништене мошти многих светитеља, а тело Светог Арсенија претворено у прах.
Ипак, мошти Светог Арсенија се и данас налазе у целости у Ждребаонику, испод иконе Светог Саве, изузев једне руке – што поједине ауторе наводи на спекулацију да би то могла бити баш она рука која се у традицији помиње као једини преостали део Светог Саве.
Слично је веровао и владика Николај Велимировић, сматрајући да је Турцима могао бити подметнут леш уснулог монаха, док су праве мошти благовремено склоњене. У овој интерпретацији помиње се и могућност да су мошти прво чуване у кућама локалних муслимана, а затим скриване по пећинама током векова.
Повод за настанак књиге "Осиње гнездо"
Упркос бројним нејасноћама, расправама и недоумицама, повод за настанак књиге "Осиње гнездо" Владе Арсића била су два догађаја из блиске прошлости.
Први се догодио у јесен 1999. године, када је започета обнова манастира Куманица на десној обали Лима, између црногорске границе и Гостуна, два столећа након што се урушио. Четворица радника успела су да храм заврше за само два месеца. Чекало се још да стигне копија "кључа" из Завода за заштиту споменика Краљева – завршни камен који се утискује у свод. Тумарањем по градилишту, тадашњи директор Народног музеја у Пријепољу, др Славољуб Пушица, пронашао је оригинални средњовековни кључ у оближњем шипражју. Тај проналазак је оцењен као својеврсно "чудо", јер су двадесетак година раније на локалитету рађени опсежни археолошки радови, али кључ тада није пронађен. Подстакнут тим открићем, Пушица је затражио да се истраживања наставе. Утврђено је да током ранијих ископавања није истражен олтар, јер се сматрало да "нема шта да се тражи". Међутим, први ударац крампа у ђаконикону открио је мали камени саркофаг у зиду. С обзиром на ранија открића драгоцености на том месту, радови су заустављени и обавештени су Завод, Синод СПЦ и професори Филозофског факултета у Београду.
Саркофаг је отворен и у њему су пронађене мошти непознатог светитеља, које су привремено пребачене у манастир Милешеву док се чекала стручна идентификација. Закључено је да би могли припадати црквеном великодостојнику, али идентитет није могао бити утврђен. Појавила се идеја ДНК анализе и упоредног теста са моштима Свете Анастасије из Студенице, како би се проверила евентуална веза са лозом Немањића, али дозвола није добијена – уз образложење да би то представљало скрнављење моштију.
Аутори наводе да је то необично, имајући у виду да су у другим случајевима ДНК анализе рађене. Мошти су затим враћене у Куманицу под именом Светог Григорија Куманичког. Пушица је, према овој причи, био затечен, јер је знао да су мошти светогорског Григорија Ћутљивог раније биле у Куманици, али и да су уништене приликом урушавања храма, док су преостали делови, према предању, завршили у манастиру Драговић у Далмацији. О свему је обавестио тадашњег владику милешевског Филарета, који је предложио да се тврдње провере телефонским позивом игуману у Драговићу, где је, према наводу, добио одговор: "Не само да су биле, већ су и сада овде."
Став патријарха Павла и "натпис са слепоочнице"
У овом контексту помиње се и став патријарха Павла. Иако није одбацио могућност да би пронађене мошти могле бити Савине, сматрао је да би то била велика радост за народ и Цркву, али је апеловао да се о томе не говори, већ да се сачека повољнији тренутак – макар и читаво столеће.
Аутор "Осињег гнезда" наводи и сведочење из 2013. године, повезано са манастиром Ждребаоник. Према тој причи, 9. новембра 2013, уочи славе Светог Арсенија Сремца, приликом пресвлачења моштију и у присуству високих црквених великодостојника, на челу, изнад десне слепоочнице, уочен је белег са натписом: "Свети Сава, архиепископ Српски".
Наводи се да је митрополит Амфилохије Радовић тражио лупу да провери натпис и да је потврђено да пише управо то. Отуда и питање: зашто би ико на тај начин обележавао било чије мошти?
У тексту се наводе две могућности – заваравање трагова "умножавањем истина", или покушај да се идентитет сачува за будућност, у страху да тајна не нестане са чуварима.
Зашто Црква ћути?
Влада Арсић закључује да тема заслужује додатна истраживања. Књига отвара више питања него што нуди одговора, али уз савремени напредак науке и медицине, посебно ДНК анализе, данас би многе тврдње могле бити потврђене или оповргнуте. Црква, међутим, показује опрез.
Култ Светог Саве траје столећима, а свака промена у наративу о страдању моштију могла би да изазове сумње и преиспитивања ширег карактера. Патријарх Павле је, према овој интерпретацији, веровао да живимо у временима у којима нису угрожени само Црква и народ, већ и саме мошти светитеља – можда чак више него у доба турске владавине.
Патријарх Павле је преминуо 15. новембра 2009. године на Војно-медицинској академији, након компликација услед озбиљних опекотина. Аутори приче закључују да је он можда "сада знао одговоре на све што га је за живота тиштило", док ми на њих још морамо да сачекамо.
