Ђинђић у почетку није био главна мета Земунаца, већ ова 3 политичара: Пред атентат имали план да убију ове кључне људе, а због овога су променили план

Атентат на премијера Србије Зорана Ђинђића, извршен 12. марта 2003. године испред зграде Владе Србије, представљао је преломни тренутак у савременој српској историји. Ђинђић, лидер Демократске странке (ДС) и симбол реформског и проевропског курса, убијен је хицем из снајпера који је испалио Звездан Јовановић, припадник Јединице за специјалне операције (ЈСО), уз организацију и логистичку подршку Земунског клана. 

Истрага и суђења показала су да је атентат имао и политичку и криминалну позадину, јер је Ђинђић био препрека интересима организованог криминала и делова безбедносних структура који су се опирали реформама. Након убиства, држава је одговорила опсежном акцијом "Сабља", у којој су ухапшени бројни припадници Земунског клана, као и појединци из безбедносног апарата.

Планови Земунског клана и одустајање од тројице политичара

Бивши начелник Управе криминалистичке полиције, Миле Новаковић, који је био један од кључних актера акције "Сабља", касније је изнео тврдње да атентат на Ђинђића није био првобитни план Земунског клана. Према његовим речима, криминална група је у почетку планирала да ликвидира тројицу политичара – Чедомира Јовановића, Горана Свилановића и Владимира „Бебу” Поповића. 

Међутим, како је Новаковић навео, од те идеје су одустали јер су проценили да "нико неће плакати за њима", односно да њихова смрт не би изазвала шири друштвени и политички потрес. Уместо тога, одлучили су да атентат усмере на Ђинђића, који је у то време био централна фигура реформског табора и симбол промена у Србији. На тај начин би, како се наводи, ударили у саму срж реформистичке политике и изазвали дестабилизацију државе.

Политичка позадина и везе са супротном струјом

Новаковић је такође истицао да је Земунски клан у то време био снажно повезан са супротном политичком струјом у Србији – оном која је била против Ђинђићеве проевропске и реформистичке политике. Према његовим тврдњама, поједини припадници клана имали су контакте са људима из окружења тадашњег председника Војислава Коштунице и Демократске странке Србије (DSS), што им је пружало осећај политичке заштите и сигурности. 

Та повезаност између криминалних структура и одређених политичких кругова била је, по његовим речима, кључна за јачање Земунског клана и његову моћ у годинама које су претходиле атентату.

У то време, политичка сцена Србије била је дубоко подељена. Ђинђић и Демократска странка предводили су реформски блок који је заговарао европске интеграције, сарадњу са Хашким трибуналом и сузбијање корупције. 

Насупрот њима, ДСС и део конзервативног спектра представљали су политичку опцију која се противила брзом реформском темпу и Ђинђићевим методама. У таквом амбијенту, Земунски клан је нашао простор да се повеже са политичким структурама које су биле против премијера и његових сарадника.

Политичари на мети и њихова улога

Чедомир Јовановић, потпредседник Демократске странке и близак Ђинђићев сарадник, био је један од најистакнутијих представника реформског крила. Горан Свилановић, тада министар спољних послова, припадао је либералној оријентацији и био је важан чинилац у спољној политици Србије и Црне Горе. Владимир "Беба" Поповић, шеф Владиног Бироа за односе с јавношћу, био је Ђинђићев повереник и човек задужен за јавну комуникацију реформског пројекта. 

Њих тројица представљали су идеолошко језгро Ђинђићевог тима, али и личности које су изазивале снажне реакције код противника реформи. Управо зато су се, према тврдњама Новаковића, нашли на листи потенцијалних мета Земунског клана.

Потврђене чињенице и спекулације

Док је неспорно доказано да је Земунски клан организовао и извршио атентат на Ђинђића, многи детаљи о претходним плановима и политичкој позадини остали су у сфери сведочења и интерпретација. Тврдња да су Јовановић, Свилановић и Поповић првобитно били планиране мете није званично потврђена судским пресудама, али је у више наврата изнета у јавност кроз изјаве Миле Новаковића. 

Исто тако, иако постоје бројни показатељи о контактима између криминалних група и појединих политичких структура, никада није јавно доказано да је нека политичка странка директно стајала иза атентата.

Упркос томе, историјска слика тог периода јасно показује да је атентат на Зорана Ђинђића био више од криминалног чина – био је удар на реформску идеју, покушај да се Србија врати у стање политичке парализе и страха. "Сабља" је привремено разбила тај систем, али многа питања о повезаности политике, безбедносних структура и организованог криминала остала су отворена и данас.