Црна СВАДБА је тек ПОЧЕТАК - Због ових ВЛАШКИХ обичаја диже се коса на глави, многи се везују за мртве
Бројни ратови, освајачки походи, вишевековна окупација и велике сеобе допринели су томе да наше поднебље буде плодно тле за мешање обичаја разних народа.
Западна Србија је позната по својим другачијим обичајима и мистичном велу тајни, који се надвија над њиховом културном баштином. Прожета је разним паганским мотивима и веровањима.
Митологија Влаха занимљива је јер и мит стваран . Она је у сталној надградњи јер се и данас бележе појаве нових креација.
Шта ПОКЛОНИТИ ЗА СЛАВУ? Заборавите на БОМБОЊЕРУ и ПИЋЕ, ово су поклони које ће ДОМАЋИН памтити ЗАУВЕК и који постају ПОРОДИЧНО НАСЛЕЂЕ
СРБИЈА СУТРА ПРОСЛАВЉА СВЕТИ ЂУРЂИЦ! Многим породицама је ово КРСНА СЛАВА - како да је ПРИПРЕМИТЕ и шта никако да НЕ ЧИНИТЕ
Култ предака и „Свекрва на тавану“
- Култ предака препознаје се и данас у обичајима Срба. Један од њих је и преношење младе преко прага, јер се веровало да ту обитавају душе предака. Некада су се преци сахрањивали под прагом, то је заборављено, али је култ очуван одређеним религијским понашањем кроз векове. Многе радње у обичајној пракси имају циљ да умилостиве душе предака. У ранијим периодима млада је прескакала и љубила праг куће у коју долази. У вези са овим култом постоји и један занимљив обичај описан у записима Веселина Чајкановића, „Свекрва на тавану“, који се практиковао у оквиру циклуса свадбених обичаја. По доласку младе, њена свекрва игра на тавану непосредно пре гозбе и на тај начин позива душе предака на славље. Циљ је да се преци не увреде и што лакше прихвате новог члана породице. Преци се “позивају на гозбу“ и у другим приликама, обичајима везаним за Бадње вече, (пијукање испод стола), Крсну славу, Задушнице и др. Жито које млада баца из сита по доласку у нови дом, такође је везано за култ предака. Свекрве данас не играју када дочекују своје снахе, међутим у ресторанима где се прославља свадба, веома често младожењина мајка највише игра и наручује песме, од ње то очекују и гости. Да ли то у позадини има и неко ритуално значење, то је већ у домену истраживања, објашњава етнолог.
Иглари ћуте, јер млада не плете.
- Постоји један стари српски обичај у оквиру свадбених ритуала који се одржао у мионичком крају. У неким селима Западне Србије и данас уз бројне обичаје везне за свадбе и венчања, пректикују се и иглари. Након венчања, увече када младенци дођу кући, а млада прво вече проводи у новој кући, долазе иглари. Иглари су младићи и девојке, обично младине сестре и браћа. Они носе корпу од прућа у којој се налази разнобојно плетиво у које су уденуте игле, започети рад, обично дечје чарапице, погача и огледало. Док прелазе праг и донесу до младе плетиво не смеју проговорити ни једну једину реч. Остали гости са младожењине стране их задиркују питањима и шалама како би их навели да проговоре. Када стигну до собе у којој је млада, са прага јој бацају корпу у крило и ваља се да се плетиво проспе. Млада купи плетиво и враћа га у корпу а онда узима започети рад и наставља га. Све док она не започне плетење иглари морају да ћуте. Ово је изузетно стари обичај који се одржао у фрагментима у неким деловима Србије. С обзиром на предмете које доносе иглари, овом радњом настојали су да обезбеде на првом месту плодност, (дечји комад одеће), благонаклоност предака (погача), и заштита од урока (огледало). Овај необични ритуал је својеврсни обред прелаза којим се симболично обележава почетак новог живота - истиче Ивана Ђурић, етнолог.
Табу стрнџања и рушење мита
Још један "шокантан" влашки обичај који је због неслагања етнолога остао да лебди између мита и стварности је стрнџање.
Наиме, момци и девојке би се сакупили у центру села. Затим би момци прилазили девојкама и одводили их на места где могу да се осаме, а девојке би обавезно прихватале позив. Неретко су долазили у пратњи родитеља који су имали улогу саветника.
- Мада су постојали радови на тему предбрачних односа младих у Источној Србији, сам обичај стрнџање је чешће међу етнолозима окарактерисан као мит. Студије су настале на основу усмених казивања. Усмена казивања и у Србији, по сведочењима о односима младих почетком 20 век, говоре да девојке нису ступале у интимне односе пре брака, али у интимном контакту са момком било је дозвољено мажење од струка на горе. По мишљењу врсног познаваоца влашке културе, етнолога Пауна Ес Дурлића, ова усмена казивања имала су превасходно педагошку функцију - истиче Ивана Ђурић, етнолог.
Упаљена свећа и свет мртвих - Привег
"Привег је један од најархаичнијих и најкомплекснијих обичаја из култа мртвих који се може данас наћи на тлу Европе. Он је у свој пуноћи и свежини сачуван у обредној пракси Влаха Унгурјана североисточне Србије. За Влахе је привег ("привјегју") "ватра за оне који су умрли без свеће", док је код Румуна priveghiu "ноћно бдење уз одар покојника". У обредној пракси Влаха привег се практикује у породичној и сеоској варијанти. Породични се приређује на годишњицу смрти појединца, а сеоски на Месне и Беле покладе, када се пали једна велика ватра за све покојнике села.
У церемонијалном смислу, породични привег код Унгурјана није свуда исти. Суштинска разлика је у присуству или одсуству елемента весеља, односно игранке отвореног типа која траје до дубоко у ноћ и којој могу да присуствују сви који то желе. Тамо где се привег завршава светковином, као у сливу Поречке реке на пример, управо се по броју присутних људи, бучности музике и разузданости игре цени успешност саме манифестације.
Дају се приличне своте новца не због тога што мртви "воле музику и игру", како се понекад тумачи, већ се улаже у обнову друштвеног статуса породице која је у периоду жаљења била изолована од одређених облика друштвеног живота села. Интегритет и стабилност су иманентне потребе оваквих људских агломерација, и ка њиховом одржању усмерене су многобројне индивидуалне и колективне обичајне активности њихових чланова. Одсутво весеља није узроковано обредним прописима, већ материјалним стањем породице која приређује обичај.
Треба нагласити да се породични привег не приређује сваком покојнику, већ само оном који је умро без свеће. Умирање "у мраку" сматра се највећом трагедијом која може човека да задеси и породица умрлог има у таквом случају велику обавезу да учини све како би му помогла "да изађе на светло". Свет мртвих је код Влаха данас, у културном смислу, синкретистички вишеслојан, али се може лако уочити да је у његовој основи веома добро очуван концепт тамног вилајета. На то нас, на пример, упућује обичај чувања умирућег како се не би десило да издахне без свеће у руци, јер му је она потребна не само као осветљење на путу до царства мртвих, већ и да би могли остали покојници да га виде кад тамо стигне. Он исто тако може да види само оне који имају свећу у руци.
Царани у Неготинској крајини и Власи у Поречкој реци за умрле "у мраку" израђују нарочиту свећу ("луманарја рајулуј") и то по могућству још за дан сахране, или најкасније за четрдесетницу. У Звижду, Хомољу и Горњем Пеку, где је ова свећа мање позната, за извођење покојника "на светлост" жртвују белог петла. Уз жртвени колач "прескуру" на којој се налазе 44 упаљене свеће, петао се намени и преко прозора преда неком лицу изван фамилије (Звижд), или одмах ту под прозором закоље (Горњи Пек). У основној својој намени, дакле, привег има луминални карактер, али истовремено он греје покојника, јер поред тога што је мрачан, свет мртвих је по схватању Влаха и веома хладан.
Сем паљења и намењивања ватре, и општег весеља уз музику, овај обичај је, иначе, у осталим елементима потпуно истоветан са даћом ("поманом") која се даје покојницима умрлим са свећом у руци. То значи да садржи, као основне елементе, излазак на гробље ради буђења и призивања покојника, намењивање одеће и ствари за личну употребу, затим "пуштање" воде и на крају саму "поману", односно обредну трпезу са култним јелима.
И сами Власи кажу: "дăм поманă ку привјегј" ("дајемо поману са привегом"). У суштини, овакве сложене обредне обавезе живих према мртвима, које подразумевају задовољење њихових не само духовних и емоционалних потреба већ и телесних, почива на прастаром, преанимистичком веровању да се после смрти душа и тело не раздвајају већ да човек остаје целовит; шта више, сада чак са рафиниранијим психофизиолошким прохтевима! У етнолошкој теорији, овакав тип веровања назива се аниматизам - наводи Паун Ес Дурлић.