ГОРДАНА БРАЈОВИЋ: Живот који се не пише по правилима, већ по уверењима

Постоје животи који измичу стандардним биографским оквирима. Ако покушате да их укалупите, они склизну у општа места. 

Али, ако их пустите да говоре кроз фрагменте, слике и реченице које су оставиле иза себе – тек тада се открива њихова суштина. Гордана Брајовић била је управо једна таква жена.

Њена прича не почиње у редакцији, нити у књигама, већ у темпераменту који није пристајао на средину. Често упоређивана са легендарном Оријаном Фалачи због бескомпромисних интервјуа, Гордана је била појава која је зрачила аутентичношћу, од Суботинца надомак Алексинца, где је рођена 3. октобра 1937. године, па све до далеке Индије.

Супруг као "префикс" и новинарство као сусрет
Иако је завршила светску књижевност, њен природни простор било је новинарство у времену када су речи имале тежину. У "Вечерњим новостима" радила је у златно доба овог листа, док је њен супруг, Раде Брајовић, био стуб и уредник тог система. Гордана је за њега имала специфично објашњење које је осликавало њихову повезаност:

"Он - Бра. Она - Јовић. Заједно - Брајовић."

Говорила је да је он њен "префикс" – начин да каже колико му је припадала, а да никада није изгубила себе. Није водила протоколарне интервјуе, већ "сударе" са личностима које су кројиле историју, увек тражећи оно што остаје између питања и одговора.

Индија и "љубичасте латице"
Њен одлазак у Индију није био туристички, већ суштински. Тамо је друговала са породицом Ганди и упијала филозофију која не раздваја тело и дух. Та доследност пратила ју је до самог краја; када се разболела, одбила је операцију, верујући у целовитост тела.

Њена појава – дуга, неукротива коса, упечатљива шминка, шешири, кожне хеланке и велике минђуше – била је одраз унутрашње слободе. Преминула је у Београду 17. јула 1996. године, а иако је постојала иницијатива да буде сахрањена у Алеји великана, почива на Новом гробљу, онако како је живела – мимо наметнутих симбола. Остало је њено чувено обећање:

"Ја ћу се вратити као цвет, моје латице биће љубичасте..."

Традиција која траје: 29. Књижевни сусрети
Да Гордана и даље живи, доказује манифестација у Алексинцу која је ове године одржана по 29. пут. Књижевни сусрети "Гордана Брајовић" окупили су ауторе из региона и дијаспоре, а на конкурс је стигло преко 400 ученичких радова. Овогодишња добитница награде за најбољу књигу за децу, Весна Видојевић Гајовић, истакла је:

"Са некима се никада не упознамо, али се добро познајемо преко њихових дела."

Горданин син, Вук Брајовић, најавио је велики јубилеј за наредну годину:

"Следеће године окупићемо се тридесети пут у славу лепе поетске речи коју је моја мајка неговала. Са свима вама у мислима, са визијом ваше среће, креативности и стваралаштва, као и бољег света који свакодневно стварате сваком написаном речју."

Реченица која надживљава време
Горданин специфичан поглед на свет и пролазност најбоље је сажела новинарка Весна де Винча, цитирајући Горданине речи поводом одласка њеног супруга Радета:

"Обукао је време и сада више није ту."

За Гордану, смрт није била одлазак, већ тренутак у којем човек "обуче време". Данас, она живи у ономе што наставља да траје упркос свему – у реченицама, одлукама и једној упорној манифестацији која не тражи дозволу да опстане.