"Носим кривицу коју никоме не смем да признам" Исповест о ћутању и унутрашњој борби

Годинама живим са осећајем кривице који ми се лепи за кожу чим се пробудим. Није то нешто што сам урадила из злобе, нити нешто што се види споља.

Споља гледано, мој живот изгледа сасвим у реду. Имам породицу, посао, пријатеље. Али унутра носим срам због једне истине коју никада нисам изговорила наглас.

"Изабрала сам себе" Највише ме боли што знам да сам могла другачије.

Пре неколико година, неко ко ми је био јако близак тражио је помоћ. Није викао, није драмио. Само је тихо рекао да му није добро. Да му је тешко. Да се губи. Ја сам то чула – али нисам стварно послушала. Била сам уморна, преоптерећена сопственим проблемима, у фазону „проћи ће“. Рекла сам себи да ће се снаћи, као и увек. Није се снашао.

Не желим да улазим у детаље, јер ово није прича о трагедији која пуни насловне стране. Ово је прича о оној тихој кривици која остане онима који су остали. О оном гласу у глави који стално понавља: „А шта да си се тог дана задржала још пет минута?“

Најгоре од свега је што ме нико не оптужује. Људи ми говоре да нисам могла да знам, да нисам крива, да нисам одговорна за туђе одлуке. Климам главом, захваљујем се, али у мени нешто не верује у то. Јер ја знам како сам се окренула на другу страну. Знам како сам одложила разговор. Знам како сам помислила: „Немам снаге сада.“

Срам ме је јер сам тада изабрала себе.

Дуго сам мислила да сам лоша особа. Да немам право на мир, на смех, на нормалан живот. Сваки пут када ми се деси нешто лепо, осетим грижу савести. Као да не заслужујем да ми буде добро. Као да морам стално да се кажњавам.

Постала сам мајстор скривања. Људи ме доживљавају као стабилну, смирену особу. Не знају да се понекад распаднем у тишини, у купатилу, док вода тече да нико не чује. Не знају да сваке ноћи у глави водим исте разговоре који се никада нису догодили.

Највећи парадокс је што сам из те кривице научила да будем боља према другима. Да слушам пажљивије. Да се не правим јака кад нисам. Да питам још једном: „Јеси ли стварно добро?“ Али то не брише оно пре.

Не тражим опроштај. Не тражим разумевање. Само желим да кажем да кривица не мора увек да долази из лоших намера. Понекад долази из умора, страха, неспособности да будемо ту када је најтеже.
 

Ако ово читаш и препознајеш се - знај да ниси сам. И да, иако кривица можда никада потпуно не нестане, можеш научити да живиш с њом.
Не као казну, већ као подсетник да данас можеш бити присутнији него јуче.