"Nosim krivicu koju nikome ne smem da priznam" Ispovest o ćutanju i unutrašnjoj borbi
Godinama živi sa osećajem krivice i srama zbog jedne odluke iz prošlosti koju nikada nije izgovorila naglas. Priča o teretu savesto koji ne prestaje da boli.
Godinama živim sa osećajem krivice koji mi se lepi za kožu čim se probudim. Nije to nešto što sam uradila iz zlobe, niti nešto što se vidi spolja.
Spolja gledano, moj život izgleda sasvim u redu. Imam porodicu, posao, prijatelje. Ali unutra nosim sram zbog jedne istine koju nikada nisam izgovorila naglas.
"Izabrala sam sebe" Najviše me boli što znam da sam mogla drugačije.
Pre nekoliko godina, neko ko mi je bio jako blizak tražio je pomoć. Nije vikao, nije dramio. Samo je tiho rekao da mu nije dobro. Da mu je teško. Da se gubi. Ja sam to čula – ali nisam stvarno poslušala. Bila sam umorna, preopterećena sopstvenim problemima, u fazonu „proći će“. Rekla sam sebi da će se snaći, kao i uvek. Nije se snašao.
Ne želim da ulazim u detalje, jer ovo nije priča o tragediji koja puni naslovne strane. Ovo je priča o onoj tihoj krivici koja ostane onima koji su ostali. O onom glasu u glavi koji stalno ponavlja: „A šta da si se tog dana zadržala još pet minuta?“
Najgore od svega je što me niko ne optužuje. Ljudi mi govore da nisam mogla da znam, da nisam kriva, da nisam odgovorna za tuđe odluke. Klimam glavom, zahvaljujem se, ali u meni nešto ne veruje u to. Jer ja znam kako sam se okrenula na drugu stranu. Znam kako sam odložila razgovor. Znam kako sam pomislila: „Nemam snage sada.“
Sram me je jer sam tada izabrala sebe.
Dugo sam mislila da sam loša osoba. Da nemam pravo na mir, na smeh, na normalan život. Svaki put kada mi se desi nešto lepo, osetim grižu savesti. Kao da ne zaslužujem da mi bude dobro. Kao da moram stalno da se kažnjavam.
Postala sam majstor skrivanja. Ljudi me doživljavaju kao stabilnu, smirenu osobu. Ne znaju da se ponekad raspadnem u tišini, u kupatilu, dok voda teče da niko ne čuje. Ne znaju da svake noći u glavi vodim iste razgovore koji se nikada nisu dogodili.
Najveći paradoks je što sam iz te krivice naučila da budem bolja prema drugima. Da slušam pažljivije. Da se ne pravim jaka kad nisam. Da pitam još jednom: „Jesi li stvarno dobro?“ Ali to ne briše ono pre.
Ne tražim oproštaj. Ne tražim razumevanje. Samo želim da kažem da krivica ne mora uvek da dolazi iz loših namera. Ponekad dolazi iz umora, straha, nesposobnosti da budemo tu kada je najteže.
Ako ovo čitaš i prepoznaješ se - znaj da nisi sam. I da, iako krivica možda nikada potpuno ne nestane, možeš naučiti da živiš s njom.
Ne kao kaznu, već kao podsetnik da danas možeš biti prisutniji nego juče.
