Тамо где се ПАГАНСТВО И ХРИШЋАНСТВО измирило: Свако село има ово место, а уколико га неко ОСКРНАВИ, десиће му се НЕСРЕЋА
Са доласком хришћанства стари култови су обукли ново руно
У свим религијама света и митологијама дрво је много више од биљке, оно је симбол живота, знања и обнављања. Космичко дрво, оса света и дрво живота су универзални симболи свих древних цивилизација. Дрво симболизује такође и раст породица, града, народа, народности и краљеве власти.
Као симбол живота, у непрестаном развоју и у успињању према небу, дрво указује на целокупни симболизам усправности. Са друге стране, оно служи као симбол цикличног карактера космичке еволуције: смрти и препорода.
Дрво повезује и три нивоа космоса: подземље, корењем којим рије дубине и у њих се завлачи; површину земље, деблом и доњим гранама; висине, горњим гранама и врхом јер њих привлачи светлост неба. Међу корењем пузе гмизавци, у крошњи лете птице – дрво повезује подземни и надземни свет. Окупља и све природне елементе: његовим соком тече вода; земља му корењем улази у тело; ваздух му храни лишће, а ватра избије кад га трљамо.
Са доласким хришћанства пагански култ дрвета није срушен, већ је само асимилован и претворен у Запис. Не, не мислимо у папир, већ на дрво које представља светињу за место у коме се налази.
СУТРА СЛАВИМО ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ! Верује се да доноси ОЗДРАВЉЕЊЕ болеснима, ЖЕНЕ треба посебно да буду ОПРЕЗНЕ и испоштују ОВО
Колико дана треба постити за СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ? Духовник поручује да су се услед раслабљености вере појвила НОВА ПРАВИЛА
Српска православна црква се врло брзо измирила са култом биљака и дрвећа. Како су пагански ритуали били дубоко укорењени у словенско становништво, доласком хрићанства су почели да попримају тамнију ноту, иако су се одувек везивали за магијске и обредне радње. Црква је убрзо такве праксе најстроже забранила проглашавајући их сатанским. Међутим, један ритуал је успео да се одржи, а то је веровање у магијску моћ дрвета и радње које омогућавају да се она испољи; за неке врсте се веровало да потичу од самих богова и да они у њима станују (храст). Данас се та дрвећа зову Записима.
Веселин Чајкановћ, најзначајнији истраживач народне религије пре II светског рата, и један од најзначајнијих истраживача на том пољу уопште записао је у својој књизи "Мит и религија у Срба":
"Култ дрвета и биљака једини је од старих култова са којим се црква, нарочито наша православна, брзо и безусловно измирила, тако да он данас у њој има нарочито своје место и своју символику. Као што се у старим религијама ниједна култна радња, ни молитва, ни жртва, нису могле ни замислити без манипулација са гранчицама каквог светог дрвета, тако се у нас не може извршити водоосвећење без босиљка; и када наше старе жене, идући у цркву, носе у руци босиљак или, у Приморју, гранчицу маслине, оне чине исто што и савременици Софоклови, који су, идући у храм, обавезно носили свете гранчице у руци".
"Колико је наша црква показала мало интересовање да ратује против старинског култа дрвета, најбоље се види из чињенице да у култу светога дрвета, записа, у адорирању његовом и приношењу жртава њему, узимају учешћа и свештеници. Све то учинило је да је култ дрвета и биљака у нашем народу и данас још необично свеж и јак".
Запис је, у Србији, дрво које представља светињу за село на чијем подручју се налази. Дрво постаје запис чином освештења, при чему се у његову кору урезује крст. За запис се бира крупно дрво, првенствено храст, а ређе цер, брест, јасен и дивља крушка. Поред њега може бити постављен крст (често камени), а околни простор може бити ограђен.
Запис је табуирано дрво: верује се да ће онога ко се усуди да га посече или на други начин оштети задесити велика несрећа. На њега се не сме пењати или под њим спавати, плодови му се не смеју кидати нити гране ломити. Чак ни саме од себе отпале гране се не смеју сакупљати. Село може имати више записа: главни запис у насељу или поред њега, и неколико других обично одабраних тако да окружују сеоско подручје са свих страна.
Оно је пандан цркви, својеврсан храм у коме је граница између паганства и хришћанства помирена. Веселин Чајкановић записао је и ово:
"У једној нашој легенди прича се како некакав цар није никада ишао у цркву да се Богу моли (јер му се ту 'није дало'), него је то чинио под крушком (крушчица је моја црквица) и његове молитве ту имале су толико успеха да се он посветио. Није немогуће да и у познатој лепој српској легенди 'Ко мање иште, више му се даје' имамо тамну успомену на култ који се вршио под крушком као светим дрветом: чување крушке у том случају имало би се схватити као остатак култа који је чињен крушки, и тек тада било би јасно нешто што се из данашње приче не види - наиме, због чега су била награђена браћа која су крушку чувала".
Обичаји на Запису
Запис има битну улогу у обредима везаним за крстоноше или литије, сеоски празник који се одржава најчешће између Васкрса и Петровских поклада (прва недеља по Духовима). У неким селима је овај празник спојен са сеоском славом, те се његови обреди изводе тог дана, док је у другима сасвим одбачен.
Крстоноше започињу окупљањем народа код цркве и формирањем литије са крстом, иконом и црквеним барјацима на челу. Литија обилази атар села, при чему се зауставља код записа и појединих раскршћа где свештеник очита молитве, па иде даље у круг све док се не врати до цркве. При томе се на сваком запису обнови урезани крст, и дрво се окади. У источној Србији се у дрвету проврти рупа у коју се сипају уље и тамјан. Девојке и момци у литији певају: "Од два класа шиник жита, од две гиџе чабар вина".
Главно богослужење за овај празник одржава се код главног записа, или у цркви након повратка литије. Током богослужења, свештеник и лице изабрано за домаћина литије изводе обред ломљења колача (округле обредне погаче). Колач се окрене три пута слева надесно, а затим се преломи на две половине. Једна половина се преда свештенику, а друга особи која ће бити домаћин литије наредне године. Под главним записом се често приреди гозба за учеснике у литији, а може се и коло заиграти. Некад се ту клала овца тако да крв животиње шикне на стабло и корење записа.
Нека села празнују дан сећања на претрпљену несрећу, као што је поплава, пожар, или удар грома. Богослужење за овај празник, познат под именом заветина, може се такође одржати код записа.