ЗБОГ ТАМПОНА ЈЕ ИЗГУБИЛА ОБЕ НОГЕ: Извукла се иако су јој давали 1% шансе да преживи, а данас је ЗВЕЗДА МОДНИХ ПИСТА
Манекенка Лорен Васер је због синдрома токсичног шока након употребе тампона изгубила обе ноге, али се није предала. Напротив!
Поједина упозорења сви ми схватамо здраво за готово. Да, ризик постоји, али "то се увек дешава некоме другоме". Међутим, онда се судбина грубо поигра и схватимо, хтели то или не, да нико од нас није имун.
А колико окрутно живот може да удари, осетила је на својој кожи Лорен Васер, која је због синдрома токсичног шока након употребе тампона изгубила најпре једну, а потом и другу ногу.
УВЕК ОСТАНЕМ ГЛАДНА, СКЛОНА САМ ГОЈЕЊУ: Трикови за лепоту Слободе Мићаловић - један ритуал не прескаче
ТЕСТ ОД 10 СЕКУНДИ ОТКРИВА ДА ЛИ ЋЕТЕ ОЋЕЛАВИТИ: Може коса да вам делује бујно, али ОВО може свакоме да се деси
Производ који користи огроман број жена потренцијално носи са собом ризике који су излистани и на самој кутији, међутим, већина их игнорише. И Лорен је, а онда се догодио сценарио који није замишљала ни у најгорим ноћним морама. Њен живот се окренуо наглавачке, али је из свега изашла јача него икада пре. Ипак, иза ње је дуг пут и данас, не само што је једна од најуспешнијих манекенки, већ и на све начине покушава да дигне свест о производима за менструацију, како ниједна жена више не би морала да прлази оно што је она.
Васерова је за британски Вогуе испричала своју причу, а њену исповест преносимо у целости:
"Као витез у сјајном оклопу: тако сам се осећала када сам затварала Лоуис Vuitton Цруисе ревију у Сан Дијегу прошлог маја. Док је сунце залазило иза прелепог, бруталистичког Салк Института, бацајући дуге сенке на бетонску писту, изашла сам у сребрном капуту до пода – ноге су ми биле златне попут раног вечерњог светла, светлуцале су испод металик шортса – предводећи пут за армију модела иза мене.
Све у вези ревије је било невероватно: одећа, амбијент, то што су ме замолили да затворим ревију, што сам уопште била тамо. Прошло је скоро 10 година откако сам хитно пребачена у болницу, само неколико сати од смрти, са синдромом токсичног шока – стањем узрокованим вишком бактерије стафилококус ауреус у телу, најчешће повезаном са употребом тампона – што је резултирало, упркос чињеници да сам користила производ према упутству, ампутацијом обе ноге – прво десне и, коначно, пре четири године, леве.
У 24 години, мој живот се потпуно променио, преко ноћи.
Као дете два модела, Памеле Кук и Роберта Васербургера, који су одрастали у Калифорнији раних деведесетух, мој свет до тог тренутка је био дефинисан ретком лепотом. Била сам окружена чувеним лицима тог времена: Стефани Симор, Синди Крафорд, Наоми Кембел. Гледајући уназад, схватам колико је моје детињство било необично, али тада је то било све што сам знала.
Није прошло много времена пре него што сам почела да идем стопама својих родитеља: добила сам свој први посао модела са само два месеца, заједно са мајком у италијанском Вогуе-у. Али како сам расла, открила сам и страст према атлетици – кошарка је била моја права љубав. Све што сам желела, стално су ми говорили, било ми је на дохват руке.
И тако, када сам се једног дана почетком октобра 2012. пробудила из медицински изазване коме у болничкој соби у Санта Моники, у страшном болу, не само да сам био непрепознатљива: била сам лишена целог идентитета, лепоте и тела које ме је, помислила сам тада, учинило мноме.
Нашли су ме без свести код куће, имала сам температуру скоро 42, бубрези су ми отказали. Имала сам два срчана удара и дато ми је само један посто шансе да преживим. Када сам недељу и по касније стављена на апарат за одржавање живота, била сам пуна течности, имала сам 90 кг, коса ми је била толико умршена да су ми главу обријали, а ноге су ми биле црне са гангреном.
Тек када сам чула да медицинска сестра говори да ће морати да ампутирају младу жену, схватила сам да говори о мени.
Отишала сам из болнице три месеца касније у инвалидским колицима и вратила се кући, шокирана, покушавала сам да се помирим са својом новом реалношћу. Осам месеци сам се возила у купатило и седела на столици под тушем вриштећи на Бога, питајући се зашто и како се то догодило. Нисам мислила да ћу поново бити вољена, нисам мислила да ћу бити пожељна – дефинитивно нисам мислила да ће ме модни свет икада прихватити.
Неко време, у мојим најмрачнијим тренуцима, имала сам суицидне мисли. Морала сам да се присилим да копам дубоко, да видим да се лепота не налази само у физичком, већ и у томе како утичемо на друге и свет. На крају сам схватила да је протетика мој пут ка независнијем животу, али видевши укочене удове медицинског изгледа који су били доступни, мучила сам се да схватим како ћу од њих направити себе.
Да бих кренула напред, знала сам да морам да створим нешто што се уклапа у мој идентитет. Одувек сам волела злато, па сам одлучила да од својих ногу направим накит, да свесно направим нешто што људи гледају и чиме су фасцинирани. Резултат је, верујем, нешто блиско уметности.
У међувремену, још увек сам била у агонији: лево стопало ми је било тешко оштећено и била ми је потребна недељна нега рана и више операција. Приближавала сам се тридесетој, планирала сам да будем мајка и очајнички сам желела да повратим свој живот спортисткиње, али због бола сам живела у затвору, мрзећи сваки дан. Знала сам да немам избора осим да се подвргнем другој ампутацији. Било је изузетно тешко, али то је била најбоља одлука за моју будућност и за моју срећу. То је значило да сам преузела контролу.
Покушала сам да урадим исто са својом каријером. Током протекле деценије, од када сам добила синдром токсичног шока, сведочила сам како индустрија полако прихвата инклузивност, али немојте се варати: морала сам да се борим за своје место. Није било нацрта за модел као што сам ја. Ретко се неко попут мене појавио на писти. Морала сам да направим сопствени пут, сопствену авенију постојања. Шетајући за Лоуис Vuitton осећала сам се као да сам направила пун круг.
За све то време, остала сам верна једном једноставном, основном уверењу: да сам као и било ко други. Могу да носим било шта; могу да урадим било шта. Једина разлика? Моје ноге су од злата. То је уверење које се протеже на сваки аспект мог живота – као геј жена, мислим да свако заслужује да има некога ко му пристаје, због кога се осећа посебним и вољеним.
Сви смо ми људска бића и требало би да будемо прихваћени такви какви јесмо, а не да се дискриминишемо због тога кога волимо или како изгледамо. Верујем да људи отварају очи и схватају да је љубав – љубав и да према људима треба поступати једнако. Нисмо у потпуности ту, али мењамо се. И мислим да је то важан део.
Чињеница је да на тржишту не постоје заиста безбедни производи за менструацију. Мора постојати више транспарентности и више информација о томе шта се може догодити ако користите тампоне и одговорност би требало да буде на корпорацијама да то обезбеде.
Узмите рекламе за тампоне: видите девојку како трчи на плажи, али где је упозорење о потенцијалној фаталној штети коју производ може да изазове? Увек користим цигарете као пример: видите паклицу и видите шта може да се деси, али на вама је да бирате да ли ћете пушити или не. Тако би требало да буде и са производима за женску хигијену.
Питање је када ће се брига о здрављу жена озбиљно схватити? Надам се да ће документарни филм који снимам о свом искуству, а који сам започела у првим данима мог опоравка, натерати оне на власти, али и јавност, да седну и обрате пажњу. Важно је да људи виде мрачну стварност кроз коју сам прошла. Надам се да ће их мој бол и траума наљутити – због промене.
Срећом, моји дани више нису испуњени тиме што вичем на Бога. Вратила сам своју покретљивост. Имам нови сет изузетно кул протеза и тренутно тренирам за Њујоршки маратон. Највише уживам у малим стварима: животу у сунчаном Лос Анђелесу; шетњи моја три пса; заљубљености у моју невероватну девојку. Поново осећам ветар у коси. Мој живот је тако леп. Колико год то звучало лудо, осећам се као да сам оваква цео живот. Не осећам се другачије, само стварно – стварно срећно и благословено", пише Лорен Васер,