Naše umetnice se ODREKLI jer se UDALA ZA ALBANCA! Jelisaveta ja gradila Beograd, a umrla siromašna i zaboravljena
Jelisaveta Načić rođena je u Beogradu 1878. kao trinaesto dete tada poznatog trgovca na veliko Mihaila Načića, i majke, kćerke Jovana Savića, direktora Uprave fondova.
Njen otac bio je poreklom iz Požarevca, i ostalo je zabeleženo da je u Beogradu posedovao celu današnju Hilandarsku ulicu i da je imao najlepšu kočiju u tadašnjoj varoši, pa ni kralj nije mogo da odoli i za posebne paradne prilike iznajmljivao je kočije od trgovca Načića.
OVO JE TEK POČETAK! Najava NOVIH ZEMLJOTRESA I UŽASA širom sveta - OD NJEGOVIH REČI PODILAZI JEZA! (FOTO)
NE KUPUJTE GA, OVO MLEKO JE OPASNO: Doktor objasnio - RAZARA srce i diže holesterol, a u svim je prodavnicama
Kada je završila srednju školu, njeni roditelji su smatrali da je to dovoljno, ali Jelisaveta je bila rešena da nastavi školovanje i finansira ga novcem od miraza. Bila je prva generacija studenata arhitekture u Beogradu na novootvorenom Tehničkom fakultetu. Diplomirala je 1900. u grupi sa još četiri mladića. Već sledeće, 1901, dobila je prvi posao u Ministarstvu građevina, kao prva žena u Vladi Srbije.
Uspela je uprkos mnogim barijerama da svoj talenat pokaže u inženjersko- arhitktonskom odseku Beogradske opštine, a svoj profesionalni angažman ostvarila je i kroz aktivnost u Udruženju srpskih inženjera i arhitekata čija je bila članica. Jelisaveta je svojim nacrtima i projektima u budućim modernim zdanjima Beograda pokazala svoj raskošni, nesvakidašnji talenat i često je umela da kaže: „ Koliko je lepote priroda dala Beogardu, a koliko mu je čovek malo dao“, pa se trudila da svojim radom makar malo to nadoknadi. Radeći kao arhitekta, oprobala se u gotovo svim disciplinama arhitekture.
Od samog početka svoje karijere neumorno se trudila da se istakne i bila je veoma vredna. U prilog tome govori i činjenica da je već 1903. postigla zapažen uspeh na konkursu za izradu idejnog rešenja projekta crkve Svetog Đorđa u Topoli, kada je u izuzetno jakoj konkurenciji i kod veoma strogog žirija osvojila treće mesto.
Nemalo nakon toga osmišljava rešenje za Mali Kalemegdan, po idejnoj skici čuvenog arhitekte Dimitrija Leka. Kreira malo stepenište kojim se danas iz Pariske ulice ulazi na beogradsku tvrđavu. Ripanjski zeleni kamen oblikovan u neobarokne stepenice prvi su dar Jelisavete Načić Beogradu.
Radi i na uređenju Velikog Kalemegdana i na kamenim baroknim stepenice kojima se od Savske aleje ulazi u Parisku ulicu.
Za samo dve godine završen je najmonumentalniji projekat Jelisavete Načić - Beograd 1906. godine dobija zgradu osnovne škole „Kralj Petar Prvi“ kod Saborne crkve, koja je u to vreme bila jedna od najmodernijih školskih objekata u Srbiji. U ovom zdanju je održana prva košarkaška utakmica u Beogradu.
Ali to nije sve. Zahvaljujući upravo njenom projektu Dorćol danas sa oduševljenjem gleda crkvu Aleksandra Nevskog. Prema njenim planovima nastali su i prvi radnički stanovi u današnjoj Venizelosovoj ulici.
Po nacrtima arhitektkinje Načić sagrađena je i crkva posvećena Svetom Arhangelu Mihailu u Štimlju na Kosovu, izradila je i projekat za prvu bolnicu tuberkuloznih bolesnika u Beogradu, na Vračaru, koja je teško oštećena u Prvom svetskom ratu za vreme bombardovanja, kasnije i srušena.
Logor, Lukaj, kćerka Lucija i kraj karijere
Uspešna krijera arhitekte Jelisavete Načić prekinuta je 1916. kada je internirana u logor Nežider u Mađarskoj.
Kada je u isti logor doveden Luk Lukaj, albanski intelektualac i revolucionar, Jelisavetino srce brzo je bilo osvojeno. Lukaj je bio iz bogate albanske porodice i pomagao je Srbima, a kada je Srbija pala, 1915. Lukaj je poslat u Nežider.
I tu u logoru započela je jedna velika ljubav, ali istovremeno, završila se i karijera prve srpske konstrakte. Jelisaveta se udala 1917. za Lukaja i rodila kćerku Luciju, a Lukaj je izdejstvovao preko ujaka biskupa u Trstu, da Jelisaveta i Lucija krajem 1917. budu puštene iz Nežidera, a on ostaje u logoru do kraja Velikog rata.
Nakon oslobođenja vratili su se u Beograd.
Nju prvo odbacuje njena majka, članovi porodice, potom čitav Beograd, zbog toga što se usudila da se uda za Albanca. Odlaze u Skadar na njegovo imanje, ali tamo on biva odbačen zbog toga što se oženio Srpkinjom. Budući da više nisu mogli da žive ni u Srbiji ni u Albaniji, 1923. opredeljuju se da sviju porodično gnezdo u uvek multikulturalnom Dubrovniku“,
Jelisaveta se udajom potpuno odrekla svoje karijere arhitekte, i postala verna saputnica suprugu. Ona umire 1955 godine, osam godina posle smrti svog supruga. Umire siromašna i zaboravljena. Iz protesta, što joj FNRJ nije dala penziju, ćerka Lucija, sahranjuje je na nepoznatoj adresi i zariče se da je nikada nikome neće otkriti.