"Moj snažni i zdravi muž je sa 46 godina doživeo moždani: Preživeo je, ali se posle toga potpuno promenio"
Kada sam primila poziv, pomislila sam da je to najgori trenutak u mom životu.
Moj suprug Nik, tada 46-godišnji otac naša tri sina, doživeo je sumnju na moždani udar tokom hokejaške utakmice. Bio je čovek koji je surfovao, trčao maratone, nije pušio i pio je vrlo umereno. Delovao je kao poslednja osoba kojoj bi tako nešto moglo da se dogodi.
Ipak, godinama sam se potajno plašila da će se nešto desiti.
Nik je gotovo deceniju gradio svoj veliki poslovni san. Ustajao je u četiri ujutru, radio do kasno u noć i spavao svega četiri do pet sati. Bio je pod ogromnim pritiskom i stalnim stresom. Zato, kada me je njegov saigrač pozvao i rekao da mu nije dobro, moja prva pomisao bila je: „Naravno da se ovo dogodilo.“
Kao osoba koja radi u zdravstvu, znala sam da telo kad-tad naplati cenu dugotrajnog stresa.
„Kada sam stigla, nije mogao da govori“
Kada sam stigla na teren, Nik je sedeo na podu okružen saigračima. Izgledao je uplašeno i zbunjeno. Nije mogao da govori. Kada sam ga pitala kako se oseća, nije uspeo da izgovori ni reč.
Odmah sam posumnjala na moždani udar.
Hitna pomoć nije stizala. Vreme je prolazilo, a on je i dalje sedeo na terenu. Na kraju sam ga sama odvezla u bolnicu.
Lekari u početku nisu verovali da je moždani udar
Uprkos simptomima, lekari u početku nisu verovali da je reč o moždanom udaru. Smatrali su da je premlad i previše fizički spreman za tako ozbiljno stanje.
Tek nakon dodatnih pregleda ustanovljeno je da je zaista pretrpeo moždani udar.
Nažalost, zbog kašnjenja u dijagnostici, prvobitni ugrušak se raspršio na više manjih, što je dovelo do novih mini-moždanih udara.
Najveći šok usledio je kada se vratio kući
Najveći šok tek je usledio nakon povratka kući.
Nik nije mogao da govori, čita niti piše. Međutim, ono što nas je najviše pogodilo bila je promena njegove ličnosti.
Čovek koji nikada nije bio agresivan počeo je da reaguje burno. Brzo bi planuo, vikao i tresao se od besa. Nije bio nasilan, ali je nekoliko puta bacio stvari ili razbio posuđe.
Moji sinovi i ja hodali smo kao po jajima.
„Niko nas nije pripremio na to“
Niko nas nije pripremio na to da moždani udar može toliko da promeni čoveka. O fizičkim posledicama se govori mnogo, ali o emocionalnim gotovo niko ne priča.
Deci je bilo posebno teško. Videli su koliko se njihov otac bori, ali su istovremeno morali da se prilagođavaju njegovim naglim promenama raspoloženja.
U jednom trenutku moj sin mi je rekao da bi voleo da ljudi znaju koliko nam je teško kod kuće.
Oporavak je trajao mesecima
Tokom oporavka najveći teret pao je na mene. Radila sam puno radno vreme, brinula o deci i pokušavala da održim porodicu na okupu, dok je Nik svu energiju usmeravao na ponovno učenje osnovnih stvari.
Mesecima je učio da govori iz početka. Slušao je audio-knjige, vežbao čitanje i svakog dana pravio male korake napred.
Bilo je neverovatno gledati njegovu upornost.
Polako je vraćao reči, rečenice i samopouzdanje. Posle sedam meseci uspeo je da se vrati poslu, a nakon godinu i po dana ponovo je mogao normalno da komunicira.
„Ni danas nije isti kao pre, ali živ je“
Ni danas nije potpuno isti kao pre moždanog udara. Ponekad mu treba više vremena da pronađe pravu reč. I dalje primećujem razliku, iako je drugi ljudi uglavnom ne vide.
Ali živ je.
I to je ono na čemu sam zahvalna svakog dana.
Šest godina kasnije i dalje se oporavlja, i dalje napreduje i i dalje me iznenađuje svojom snagom.
Naučila sam da moždani udar ne menja samo osobu koja ga doživi. Menja celu porodicu.
Ipak, uprkos svemu, uspeli smo da preživimo. Zajedno.
