Хрватски доктор пише шта је све научио лечећи људе од рака задњих 40 година

Један од водећих онколога у Хрватској, доктор Егидио Ћепулић, који је специјализовао онкологију у време кад је 90 посто оболелих од рака било скоро па осуђено на смрт, открива најтеже и најлепше моменте своје каријере, зашто није био срећан кад му је ћерка рекла да жели да буде као он, шта је прво урадио када је сазнао да има рак, који ће га случај прогањати до краја живота и шта је све притом научио, преноси Телеграм.хр.

"Давно сам читао књигу Вотсона и Крика, двојца који је добио Нобела за откриће ДНК. У њој је једна мисао француског филозофа Пјера де Шардена: "У животу постоји само један задатак, а то је научити волети. У животу постоји само једна срећа, а то је знати волети.” Волим те две реченице. Био сам млад кад сам их прочитао, али оставиле су трага на цео мој живот. Ту није реч о љубави према жени, реч је о љубави према човеку. Према мом пацијенту.

Више од 40 година радим као онколог у Загребу и кроз моје руке прошло је више од 30.000 пацијената, великим делом оболелих од рака. Не могу вам рећи колико је излечено, али могу вам рећи да се од тад, кад сам као специјализант дошао на специјализацију на Ребро, онкологија у Хрватској из темеља променила. Некад сам био прилично очајан док сам гледао људе око себе како умиру, а којима није било помоћи. Данас је то нека друга прича. 

Ствари се понекад чине безнадежне. Али често нису

Сећам се кад сам тек почео специјализацију на Ребру на Заводу за радиотерапију и онкологију. Какав обесхрабрујући тренутак. Била је 1972. и тек кад сам дошао на одељење, схватио сам колико су резултати заправо поражавајући. Нисам видео готово никакав успех ни напредак, био сам помало очајан. Бављење том граном медицине у то се време сматрало помало опскурним. Пацијенти с раком били су највећим делом осуђени на смрт, а ви сте били њихов свештеник чија је улога била да их мирно испрати. Био сам тужан, поражен и уверен да нема никакве перспективе. Заиста сам мислио да сам страшно погрешио с одабиром специјализације.

А онда сам отишао на годину дана у једну од најбољих онколошких болница у Европи, у Кристи болницу у Манчестеру у Великој Британији. И одједном су ми се очи отвориле. Видео сам један потпуно нови свет. Људе који су још 30-их и 40-их година прошлог века лечени од рака, а сада су стајали ту преда мном и разговарали. Били су живи! Било ми је то потпуно невероватно. У том тренутку постао сам гладан знања и успеха. Годину дана касније, вратио сам се у Загреб и тврдоглаво почео да се борим с раком. Данас кад погледам колико смо далеко стигли, верујте ми – то је фантастично.

Има тренутака кад желите да оставите овај посао. И случајева који ће вас прогањати до краја живота

Весна је имала 18 година и била је из Карловца. Кад јој је нагло почео да расте стомак, тата је мислио да је трудна, скоро ју је избацио из куће. Дијагностификован јој је тумор крвних жила, због њега су јој жиле бујале као луде. Оперисана је, након чега смо почели да јој дајемо хемотерапију. Шест месеци је долазила у болницу и све је изгледало добро, тумор се повукао. И била је добро скоро годину дана.

А онда се с 19, 20 година заљубила. Почела је да користи пилуле за контрацепцију. Не знам је ли то био разлог и никад нећу знати, али нешто је активирало тумор. Стомак је поново почео да јој расте. Кад смо је у болници отворили, жиле су биле дебљине палца, сцена је била као у филму страве. Могли смо само да је затворимо, више се није дало лечити. Ипак, изгледала је релативно добро. Сместили смо је у собу на одељењу и један дан сам, као и увек, био са шефом одељења у визити. Увек сам био задњи у реду на визити јер су ме пацијенти редовно питали оно што нису могли да питају шефа.

Кренуо сам после визите према излазу и Весна ми добаци: “Докторе, останите код мене”. Кажем јој: “Ево, Весна, идем само да јавим шефу да сам ту код тебе”. Вратим се назад и она ми каже: “Дајте ми своју руку”. Дам јој руку, она је ухвати између својих дланова и рече: “Не дајте да умрем. Не дајте да умрем”. И тај час умре.

То је најтрагичнија прича у мом животу. И још увек, 20 година после, не могу је препричати а да се не расплачем. Веснин случај је био један од три тренутка у мојој каријери кад сам озбиљно размишљао о томе да оставим овај посао. Али нисам, превагнуо је осећај среће кад спасим некоме живот.

Можда ћете једном и ви постати пацијент, као ја

Кроз целу каријеру јако сам се волео да се бавим простатом. Можда ће звучати чудно, али била ми је најмилија дијагноза. У тим касним седамдесетим годинама био сам једини у Југославији који се бавио зрачењем простате, док су се многи томе још увек противили. Толико сам уживао у томе да сам увек говорио како ћу га сто посто једном и ја добити.

Један дан, 2007. године, мерио сам себи ПСА, што сам почео да радим редовно од своје 55. године и приметио сам да је лагано повишен. Након тога, у року од три, четири месеца толико је скочио да сам тачно знао шта се догађа. И стварно, био је карцином. Остао сам потпуно миран. Кад сам сазнао за налаз, отишао сам дан раније на договорени пут на Тајван, нисам намеравао да паничим. Кад сам се вратио, знао сам шта ми је чинити. Морао сам да почнем са зрачењем.

Назвао сам пријатеља, великог стручњака из Лондона (само на лечењу једног шеика зарадио је мало богатство), а он је одмах сео у авион и дошао у Загреб. Једно цело јутро смо заједно радили мој план лечења. Могао сам то и сам, али ми је пуно значило што је дошао. И тако сам почео са зрачењем простате. У 7 сати био бих на зрачењу, у 8 на послу. Зрачио сам се у Институту за туморе. Једине две особе које су ме намештале за зрачење биле су две инжењерке које сам практично одгајио док сам радио на Ребру и у Клиници за женске болести.

Једино боловање које сам узео било је пред крај зрачења и одмах после завршетка (три недеље) и то због учесталог мокрења, што је уобичајена појава. 30. априла 2015. било је осам година од завршетка зрачења. А ако се врати, знам шта ми је чинити.

Овај посао оставља велики траг на човеку, зато нисам био срећан кад ми је ћерка рекла да жели да буде онколог

Пре неколико година ми је Ида, моја млађа ћерка, дошла и рекла: “Тата, би ли ти мени платио вежбе за пријемни испит?”. “Наравно, злато”, рекао сам, “а шта би хтела да студираш?”. Кад је рекла медицину, пресекло ме. Моја супруга је шефица трансфузије на Ребру, ја сам онколог и обоје смо је од првог дана, откад је била мала девојчица, учили – само не медицина.

То није зато што ја не волим тај посао. То је зато што ја живим тај посао. И нисам то желео њој. Желео сам да буде мајка, супруга, да ужива у животу и деци и да има посао који јој то све омогућава. Уз овај посао то ће тешко постићи. Моја супруга је успела да направи каријеру јер је с нама живела њена мама, која нам је одгајала децу. И њу сам сам лечио од рака. Борио сам се рукама и ногама да преживи, стално сам свима говорио – па мени треба та ташта! Нашли смо јој метастазе на јетри и плућима, тад сам јој рекао – идемо на све или ништа. Дао сам јој врло високу дозу зрачења након изузетно јаке хемотерапије, са знатно већим дозама него што би добила у било којој болници. И преживела је.

Нисам желео да Ида проживљава све ове емоције које ја проживљавам. Зато ми посебно није било драго кад је рекла да жели да специјализује онкологију. С једне стране знам да ће бити фантастичан доктор, с друге се бојим какав ће то емоционални траг оставити на њу. Али, она је своју одлуку донела. Ево, баш је неки дан дала последњи испит и постала докторка.

Друго мишљење је ужасно битно. Ми нисмо богови, ми смо пацијентови партнери

Не волим кад се доктори играју Бога, кад се очински односе према пацијенту и с висине. Ни кад не одобравају да им пацијент потражи друго мишљење. Хеееј, па причамо о људском животу! Друго мишљење је код рака изузетно битно. Ја желим да моји пацијенти питају неког другог за мишљење. Јер постоје две опције – или да ће други потврдити шта сам ја рекао, или да ће пронаћи нешто што ја нисам и тако ме спасити од потенцијалне тужбе. Не видим у томе ништа лоше.

С пацијентом треба сести, слушати, разговарати и искрено поделити искуство кроз које пролази. То је заједничка борба. А управо и због тога с терапијом код карцинома не сме бити журбе – већ се распитати, добити праву информацију, одабрати праву терапију у складу са латинском пословицом Фестина ленте (жури полако)."