Одредила судбину чак три султана: Чувена Српкиња коју су звали "царица госпођа" и "понос хришћанског народа"
Једна од најутицајнијих политичких фигура Балкана и Европе у 15. веку, кључни саветник Мехмеда II Освајача и мост између српског, османског и хришћанског света.
Мара Бранковић била је кћерка српског деспота Ђурђа Бранковића и супруга османског султана Мурата II – јединствена жена 15. века и једна од најпознатијих Српкиња у светској историји.
Њена судбина, политичка улога и лична снага учиниле су је изузетно комплексном и фасцинантном личношћу.
Након што је остала удовица, Мара је била једина жена на османском двору која није била у крвном сродству са султаном, а ипак је задржала огроман утицај и моћ, посебно као маћеха Мехмеда II Освајача, у чијем је животу имала готово мајчинску улогу.
Година рођења и рано детињство обавијени велом тајне
Различити историјски извори наводе различите податке о години рођења Маре Бранковић, па се не може са сигурношћу утврдити да ли је рођена између 1412. и 1418. године, највероватније у Вучитрну.
Подаци о њеним најранијим годинама изузетно су оскудни. Осим народног предања према којем је манастир Девич добио име као знак захвалности њеног оца, који је био и ктитор, за оздрављење кћерке девице од тешке болести, све остало остаје у домену претпоставки.
Деспот Ђурађ између Угарске и Османлија: политички брак као судбина
Много поузданији подаци о Марином животу појављују се након 1427. године, када је њен отац, деспот Ђурађ Бранковић, ступио на српски престо.
Суочен са тешком политичком ситуацијом, био је приморан да балансира између Османског царства и Угарске како би обезбедио опстанак државе.
У том контексту, ћерку Катарину (Кантакузину) удао је за грофа Улриха Цељског, док је за Мару уговорио брак са османским султаном Муратом II.
Историјски извори бележе да је већ 1433. године постигнут договор о миразу, у оквиру којег је деспот султану уступио део територије.
Одлазак у харем и брак са султаном Муратом ИИ
Иако је договор склопљен раније, Мару је деспот Ђурађ на двор у Једрене послао тек три године касније.
Према појединим историчарима, уз територије је морао да исплати и мираз од чак 600.000 дуката, док је заузврат добио гарантован мир.
Заједно са братом Стефаном, Мара је 4. септембра 1435. године из Смедерева отишла у харем. У наредним месецима организовано је венчање по муслиманским обичајима, чиме је постала законита супруга султана Мурата ИИ, који је, према проценама, био 13 до 16 година старији од ње.
Извори њихов однос описују као складан, нарочито када је реч о поштовању Мариног мишљења и личности.
Султан ју је сматрао изузетно образованом, због чега је стекла углед и одређене привилегије на двору.
Остала је верна хришћанској вери, а временом је постала и посредник између свог оца и супруга.
Пад Србије и трагедија браће Бранковић
Ситуација се драстично погоршала након смрти угарског краља Жигмунда. Мурат II је од Маре тражио да наговори оца да прекине односе са Угарском, како би османска војска могла неометано да крене у поход преко Србије.
Како деспот Ђурађ то није прихватио, 1439. године готово цела Србија пала је под османску власт.
Султан је потом одлучио да се освети преко Мариних најближих. 1441. године наредио је да се њена браћа Гргур и Стефан ослепе.
Мара није успела да их спасе, иако поједини извори наводе да је Мурат у једном тренутку желео да повуче наредбу, али је гласник закаснио.
Јединствена улога удовице султана
Прави политички утицај Маре Бранковић долази до пуног изражаја након смрти Мурата ИИ.
Као удовица, била је потпуни изузетак у османском свету – слободна, имовински обезбеђена и политички утицајна жена, истакнута као преговарач, саветодавац свог пасторка Мехмеда ИИ, али и као хришћанска добротворка.
– Судбина удовица османских султана обично је била таква да су се поново удавале за паше или санџак-бегове, или су повучено живеле у мањим палатама, у сенци. Марин случај је апсолутно јединствен. Однос Маре и Мехмеда био је изузетно близак, а њен политички и дипломатски значај за младог султана био је огроман – истиче историчарка Ивана Веселиновић у HistoryCast-у.
Вољена маћеха Мехмеда II Освајача
Мара није имала деце са Муратом ИИ, али је остало забележено да је имала улогу учитељице и дадиље младом Мехмеду ИИ, сину Мурата II из везе са ропкињом грчког порекла.
– Мехмед ју је доживљавао као мајку и називао "мајко Маро" – наводи се у "Карловачком родослову".
У једном ферману, Мехмед потврђује њено власништво над манастиром Свете Софије у Солуну, називајући је "првом међу хришћанским племкињама, мојом мајком деспина хатун".
– Мехмед је имао сложен однос са оцем. Мара га је, сасвим извесно, узела под своје и он ју је увек називао "мајко" – истиче историчар Мариос Филипидес, чије излагање прати документарну драму о Мехмеду II Освајачу.
Професор емеритус на Катедри за класичне студије Универзитета у Масачусетсу (Амхерст) додатно наглашава:
– Мара Бранковић била је једна од најважнијих личности 15. века. Мехмед II ју је изузетно поштовао. Имала је везе свуда – са владарским породицама из Константинопоља, Србије и Западне Европе. Била је истинска повезница између словенског, грчког, османског и западног света.
Повратак у Србију, нови сукоби и повлачење у духовни живот
Након Муратове смрти, 1451. године, Мехмед II је дозволио Мари да се врати у Србију, дарујући јој области Топлице и Дубочице.
Убрзо по повратку добила је и брачну понуду од византијског цара Константина XI Палеолога, коју је одбила. Након тога, уследила је понуда за брак и од Јана Јискра, вође чешких плаћеника, али је остала верна личном завету да се више неће удавати.
У преписци са Дубровником, Мара се као слободна жена и удовица, потписивала као "царица госпођа Мара", како ју је раније називао и њен отац деспот Ђурђе у "Есфигменској повељи" из 1429. године.
Због сукоба са проугарски настројеним братом, деспотом Лазаром, њен боравак у Србији није дуго потрајао.
Уточиште је поново пронашла код свог пасторка, који јој је даровао имања у околини Сера, на важном путу ка Светој гори.
Заштитница цркве и мост између Истока и Запада
Мара се у познијим годинама у потпуности посветила цркви и добротворном раду.
Сматрана је великим ктитором и заштитницом Хиландара и манастира Светог Павла, док су њена имања била уточиште бројним хришћанима.
Поштовање према Мари наставило се и за време владавине султана Бајазита II, који ју је у ферманима називао "моја мајка, госпођа царица" и "понос хришћанског народа".
Смрт и наслеђе које траје вековима
Мара Бранковић преминула је 14. септембра 1487. године, а сахрањена је у манастиру Богородице Икоифинисе у Косиници.
Иза себе је оставила наслеђе које је превазишло границе епохе, вере и царстава, те је остала упамћена као једна од најутицајнијих жена Балкана у 15. веку.
