Хрватска у енергетској транзицији: Траже решење у мини-нуклеаркама

Међутим, све до напада Русије на Украјину пре три године у Европи је решење било налажено у плану брзог развоја коришћења обновљивих извора, еколошки свакако супериорних у односу на све друге опције. Штавише, нуклеарна енергија до тада је већ у великој мери била "прецртана" као ризична, поготово након несреће у електрани Фукушима у Јапану пре 14 година.

- Занимљиво је да се пласирају решења потпуно друге природе у тренутку кад имамо јефтине технологије попут соларних фотонапонских система и ветроелектрана које увек искоришћавају локалне изворе енергије, могу брзо да се изграде и инсталирају, а и модуларне су и омогућавају демократизацију енергетског сектора где свако може да постане произвођач сопствене енергије - каже за DW Горан Крајачић, стручњак за енергетику са Факултета за машиноградњу и бродоградњу у Загребу.

Он тако истиче да су и мини-нуклеарке, а не само велики реактори, према наведеним критеријима сасвим "друга прича", осим што радиоактивни отпад мора да се складишти хиљадама година.

- Европска унија нема сопствене руднике уранијума, па свако заговарање нуклеарне технологије значи зависност од других и смањење енергетске безбедности и суверености, јер сте подложни разним уценама - додаје Крајачић.

Притом, изузев лабораторијских и тестних, као и оних у специјалним системима као што су носачи авиона или подморнице, у суштини још нема малих нуклеарних електрана. Наиме, оне су на различитим нивоима технолошке спремности, па саговорник DW закључује да му мотиви за заговарање те технологије данас нису потпуно јасни.

Због чега се, дакле, поново форсира употреба нуклеарне енергије у Европи, ако није посреди нечији директан профитни интерес?

- Можда се не жели да се потражња за електричном енергијом реши постојећим технологијама, па се гурају решења која ће бити спремна тек за десет или 15 година. Можда се не жели да се демократизује енергетски сектор и да се грађанима да већа могућност у подели енергије. Можда се жели да се настави са садашњим пословним моделом увоза скупе енергије и фосилних енергената. Не знам, али Хрватска је одавно све своје потребе за електричном енергијом могла да задовољи из обновљивих извора и да буде прва у ЕУ по том питању. Зашто није, то је само питање политичке природе - мишљења је тај стручњак из Загреба.

Према његовим речима, истраживање и развој малих реактора сигурно су занимљиви земљама које поседују нуклеарно оружје.

- Тако би и фирме које учествују у развоју те технологије требало да траже пословне прилике у њима, а не да заговарају да се реактори граде на локацијама које имају довољно сопствених извора обновљиве енергије као што је то у Хрватској и суседним земљама - каже за DW Горан Крајачић.

С друге стране, један други загребачки енергетски стручњак, Давор Гргић с Факултета електротехнике и рачунарства, склонији је решењу с малим модуларним реакторима, а у комбинацији с другим изворима. Он пре свега истиче пројектну практичност малих реактора, лакше финансирање њихове градње, погонску флексибилност.

Према његовом мишљењу, то је уједно и разлог њихове популарности у Европи и свету у новије доба, док на питање зашто нуклеарна енергија а не обновљиви извори, он каже да би требало радити и једно и друго:

- Обновљиви извори могу брзо да се изграде и инвестиција је мања. Имају проблем с варијабилношћу и непредвидљивошћу производње. За почетак, потребна вам је трипут већа инсталирана снага у ветру и сунцу да би имали годишњу производњу као у нуклеарној електрани. Треба рећи и да је животни век нуклеарне електране типично три пута дужи од оног ветроагрегата или фотонапонског панела. С повећањем удела обновљивих извора и ослонац искључиво на њих постаће проблем, односно заузеће простор и инвестиције у складиштење електричне енергије.

Гргић је мишљења да је безбедност снабдевања енергијом већа ако се нуклеарни и обновљиви извори комбинују у одрживи и поуздани енергетски микс.

- Мислим да је то могуће, у случају Хрватске, уз нуклеарну снагу која одговара садашњем хрватском уделу у Нуклеарној електрани Кршко, па до укупне снаге тог објекта. На нивоу модуларних реактора то би значило два до три модула на не више од две или три локације у Хрватској. За почетак би ослонац требало да буде на провереној тзв. лаководној технологији и мислим да би такво решење требало да буде расположиво унутар десет година - каже Давор Гргић за DW, уз опаску да би таква комбинација велике и малих нуклеарних електрана гарантовала бољу цену струје грађанима и индустрији.

То се посебно односи на веће градске центре и индустрију којој су потребне веће концентрације енергије, односно већа снага и већа потрошња енергије на годишњем нивоу. Нуклеарна електрана Кршко налази се у Словенији, тик уз границу с Хрватском и у близини Загреба, а у поседу је тих двеју земаља које одатле добијену енергију деле по пола. Такође, обавезу складиштења отпада сносе у истом односу, али Хрватска је тај део посла у ствари тек почела да регулише. Словенија у последње време дефинише могућност проширења нуклеарне електране Кршко, са доградњом новог реакторског блока. Хрватска се још није одлучила, мада упада у око да је њена власт наишла на жестоку критику јавности чак и у расправама о локацији одлагалишта постојећег отпада из Кршког.

- Нисам сигуран да је у реду поредити пасивни, еколошки неутралан објекат попут складишта ниско и средњерадиоактивног отпада, с нуклеарном електраном која је активни објекат - одговара Гргић на поређење, напомињући да обновљиве технологије само на први поглед немају проблем сличан томе.

Он преноси и новости из технологија складиштења:

- Недавни помаци на плану дугорочног одлагања у геолошки стабилним формацијама у Финској и Шведској, евентуално у комбинацији са репроцесирањем горива и трансмутацијом дугоживућих изотопа, показују да тај проблем има јасно и одрживо техничко решење.

Ипак, не мора се бити видовити па да се не може поуздано прогнозирати да ће сва та питања у Хрватској још дуго да изазивају приличне поделе јавности.