НАЈЛЕПШЕ ЉУБАВНО ПИСМО НАСТАЛО У ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА: Знате ли ко га је написао и коме?
Велика љубав и тужна судбина.
Љубавна писма у данашње време, када је технологија напредовала муњевитом брзином, више се скоро и не пишу.
ВИДОВДАН - ЈЕДАН ОД НАЈВЕЋИХ СРПСКИХ ПРАЗНИКА! Најзначајнији догађаји, од Косовског боја до говора на Газиместану
ШЛЕП СА ИЗВЕЗЕНИМ ГРБОВИМА И ЗЛАТНЕ ТРАКЕ НА ВЕНЧАНИЦИ КРАЉИЦЕ МАРИЈЕ: Бисер музеја на Опленцу (ФОТО)
ТИТО НИЈЕ БИО ОСОБА ЗА КОЈУ СЕ ПРЕДСТАВЉАО: Лични лекар Јосипа Броза се фрапирао кад је сазнао тајну његове торбе
Када није било паметних телефона, интернета и разних апликација преко којих се данас одвија комуникација људи су користили друге, тада, најбоље начине.
Изражавање емоција путем писма била су нормална појава за све заљубљене који су из неких разлога били спречени да буду једно уз друго. Тако је настало и једно од најлепших љлубавних писама које је било упућено Слободи Трајковић, вереници Иве Лоле Рибара.
Писмо је запечатило судбину целе њене породице, а Слобода је цену љубави са Ивом платила главом.
Породице Рибар и Трајковић је за вечером 6. априла 1941. требало да се договоре око свадбе Иве и Слободе, али до овог сусрета никада није дошло због бомбардовања Београда тог дана.
Лола кренуо у партизане, иако је Слобода желела да крене са њим, он одбио рекавши јој да је сувише крхке грађе и да неће издржати сурове услове народнослободилачке борбе.
Љубав између младог пара је била веома јака, о чему сведочи и Ивино писмо упућено Слободи.
“Најдража једина моја!
Пишући ово писмо ја се поуздано надам – оптимиста сам, као и увијек! – да те оно никад неће стићи већ да ћемо се нас двоје видјети и увијек остати заједно. Јер ово писмо је зато и писано.
У овом тренутку, када полазимо у посљедњу, одлучну етапу боја од којег зависи, поред осталог и наша лична будућност и срећа, – желим да ти кажем неколико простих и једноставних ствари.
У мом животу постоје само двије ствари: моја служба нашем светом циљу и моја љубав према теби, најмилија моја. Нашу срећу и живот који смо хтјели нисмо, као ни милиони других,могли остварити изоловано, већ само преко наше борбе и насе побједе. И зато су те двије ствари у суштини, у мени самом, једно.
Знај душо, да си ти једина коју сам волио и коју волим. Сањао сам и сањам о нашој заједничкој срећи – онаквој какву смо жељели, о срећи достојној слободних људи. То је једина права срећа, једина коју треба жељети.
Ако примиш ово писмо – ако дакле ја не доживим тај велики час, немој много туговати, најдража! У свијету у коме будеш тад живјела, наћи ћеш , увијек жив, најбољи дио мене самог и сву моју љубав према теби.
За тебе сам сигуран да ће твој пут бити прав и онакав какав мора да буде. На њему, на путу живота наћи ћеш освету и срећу.
Много, много те волим, једина моја! И желим да никад не добијеш ово писмо, већ да заједно с’ тобом дочекам велики час побједе. Желим да те својом љубави учиним онако срећном као што то заслужујеш.
Увијек твој.”
Ово писмо Слобода никада није прочитала, јер је доспело у руке Гестапоа који је привео целу породицу Трајковић, али њу нису нашли јер се склонила код тетке у Врњачку бању.
Када су схватили где се Слобода налази, немачка полиција ју је ухапсила.
Слобода се тада нашла пред немогућим избором – Гестапо јој је нудио да напише Лоли одговор у ком ће га намамити да дође у Београд, где би био ухапшен у замену за животе себе и своје породице.
И тако је Слобода одлучила… Лолу никада није издала и заједно са остатнком породице је пребачена у логор на Бањици где су 9. маја 1942. сви угушени у гасној комори.
Иво Лола Рибар погинуо је 27. новембра 1943. године на Гламочком пољу, непосредно пре полетања авиона којим је требало да отпутује у Каиро, као први дипломата нове Југославије и шеф прве војне мисије НОВЈ.
