Цео живот су јој се смејали јер НЕ МОЖЕ ДА ТРЕПНЕ: Све се променило након једне одлуке

Сабрина Бурландо није планирала да постане вирална, већ је желела да неко ко живи са урођеном птозом осећа да није сам, након што је поделила своје искуство са тим стањем.

Дијагнозу, коју је наследила од оца, добила је одмах по рођењу. Урођена птоза утиче на мишиће који подижу капке, па је код ње одмалена све било другачије – од начина на који трепће до тога како јој очи изгледају на фотографијама, пише Пеопле.

Када је имала три године, прошла је операцију која јој је помогла да поново може да трепће, али не на начин на који већина људи очекује. Данас, каже, трепће уз помоћ мишића обрва, због чега јој очи делују мање од просека. Сама операција јој није остала јасно у сећању, али памти страх и збуњеност: као дете није разумела зашто јој је потребна операција и по чему се разликује од других.

Како је одрастала, разлика је постајала видљивија. У основној школи су је задиркивали, па је, признаје, мрзела одлазак на наставу. Тешкоће су се наставиле и у средњој школи, а касније и на послу. Преокрет није дошао променом изгледа, већ променом перспективе: схватила је да је много важније каква је особа, него како изгледа. Ипак, то није било лако у ери друштвених мрежа.

"Савршена" лица и филтрирана лепота, каже, искривили су јој доживљај себе, па је дуго покушавала да сакрије оно по чему се разликује, посебно приликом упознавања нових људи.

Недавно је одлучила да престане да се скрива и отворено проговори о птози на ТикТоку, не да би постала позната, већ да пронађе некога ко то разуме. Изненадила ју је реакција: уместо таласа мржње, дочекала ју је топлина и мноштво порука људи који деле слична искуства. Посебно ју је дирнула порука мајке која је написала да и она и њена 13-годишња ћерка имају птозу, да никада нису упознале некога са истим стањем и да ће ћерки показати Сабринину страницу.

У том тренутку помислила је на себе са 13 година и на несигурност коју је тада осећала.

"То ми је значило све", признаје.

Данас жели само једно: да деца, тинејџери и родитељи који живе са урођеном птозом знају да нису сами и да је различитост нешто што се може славити.