НАУЧНИЦИ УПОЗОРАВАЈУ
Идеја о вештачком хлађењу Земље могла би се завршити катастрофом
Играње са Земљиним небом не би требало схватати као једноставну ствар, а научници у најновијем истраживању откривају мрачну страну геоинжењеринга. Идеја о пригушивању Сунчеве светлости како би се Земља охладила можда звучи привлачно, али научници упозоравају да би распршивање рефлектујућих честица у атмосферу могло изазвати сложене и непредвидиве последице ако се не спроведе с крајњим опрезом.
Истраживање које је водила Миранда Хак, научница за аеросоле са америчког Универзитета Колумбија, наглашава да је метода убризгавања аеросола у стратосферу (САИ) суочена с огромним логистичким, инжењерским и политичким препрекама. Студија, објављена у часопису Сциентифиц Репортс, закључује да се такви покушаји смеју разматрати тек након темељне процене њихове стварне изводљивости.
„Постоји низ ствари које би се могле догодити ако покушате то да урадите, и ми тврдимо да је распон могућих исхода много шири него што је ико до сада схватао“, каже В. Феј Мекнил, атмосферска хемичарка и научница за аеросоле на Универзитету Колумбија, у тексту објављеном на сајту тог универзитета.
Концепт САИ-а потиче из природних појава попут вулканских ерупција, које привремено хладе планету одбијањем Сунчеве светлости помоћу облака пепела у атмосфери. Инспирисани тим примерима, научници су у рачунарским моделима симулирали САИ као могући геоинжењерски алат за ублажавање глобалног загревања. Међутим, Мекнил наглашава да ти модели не одражавају стварност.
„Чак и када су симулације САИ-а у климатским моделима софистициране, оне су нужно идеализоване. Научници моделују савршене честице које су савршене величине. Али када почнете да упоређујете где се заправо налазимо с тим идеализованим сценаријем, открива се много неизвесности у тим предвиђањима“, објашњава она.
Њен тим је анализирао стратегије спровођења, ланце снабдевања и управљачке оквире. Утврдили су да би најсигурнији приступ захтевао јединствено, централизовано глобално тело које би координисало сва убризгавања — што је мало вероватно у данашњој подељеној геополитичкој стварности.
Научници су такође истакли озбиљна ограничења у погледу материјала. Супстанце попут дијамантске или цирконске прашине, иако ефикасне, премашиле би светске производне капацитете. Чак би и чешћи минерали, попут кречњака или сумпора, оптеретили ланце снабдевања, а уз то су склони и згрушавању, што би смањило њихову ефикасност.
„Научници су расправљали о употреби аеросола, а да притом нису довољно размотрили како би практична ограничења могла да умање могућност стварног годишњег убризгавања великих количина материјала“, каже Хак.
Аутори студије на крају закључују да, док се ти технички и политички изазови не реше, САИ остаје далеко од реалног решења.
