"Зелена" Холандија стигла пред енергетски слом: Грађане моле да мање троше струју

То је знак да је, у једној од најнапреднијих економија света, нешто озбиљно пошло по злу са снабдевањем енергијом у земљи.

Холандија је била ентузијастичан корисник електричних аутомобила и има највећи број станица за пуњење по глави становника у Европи.

Када је реч о производњи електричне енергије, земља је заменила природни гас из великих резерви у Северном мору енергијом ветра и сунца – толико да предњачи у Европи по броју соларних панела по особи. Више од једне трећине холандских домаћинстава има уграђене соларне панеле.

Држава такође планира да приобалне ветроелектране постану њен највећи извор енергије до 2030. године.

Све је то добро са еколошког аспекта, али ставља националну електроенергетску мрежу под огроман притисак, а последњих година било је више нестанака струје.

„Проблем је загушење мреже“, каже Кис-Јан Рамеу (Кеес-Јан Рамеау), главни извршни директор холандског произвођача и добављача енергије Енеко (Енецо), чијих 70% производње електричне енергије сада долази из соларних и ветроелектрана.

„Загушење мреже је као саобраћајна гужва у електроенергетској мрежи. Узрокује га или превелика потражња за енергијом у одређеном подручју или превелика количина енергије која се испоручује у мрежу, више него што она може да поднесе“, објашњава он.

Проблем, додаје, лежи у томе што је мрежа првобитно дизајнирана када је постојало само неколико великих, углавном гасних електрана.

„Дакле, изградили смо мрежу с великим далеководима близу тих електрана, а све мањим далеководима према домаћинствима. Данас, када прелазимо на обновљиве изворе, много енергије се убацује у мрежу са периферије – где постоје само мали далеководи“, каже Рамеу.

Ти мали далеководи сада се муче да поднесу сву енергију која долази из ветротурбина и соларних панела разасутих широм земље.

Дамијен Ернст (Дамиен Ернст), професор електротехнике на Универзитету у Лијежу (Университé де Лиèге) у Белгији, један је од водећих европских стручњака за електричне мреже. Он каже да је реч о изузетно скупом проблему који Холандија мора да реши.

„Имају кризу мреже јер нису довољно улагали у дистрибутивне и преносне мреже, па се сада суочавају са уским грлима на свим нивоима. Требаће године и милијарде евра да се то реши“, упозорава Ернст.

Он додаје да је то проблем читаве Европе:
„Инсталира се огромна количина соларних панела, и то брзином која је много већа него што мрежа може да поднесе.“

У седишту компаније Енеко у Ротердаму, Кис-Јан Рамеу показује велику контролну таблу коју називају „виртуелна електрана“ и „мозак нашег пословања“. Она се користи за балансирање мреже и спречавање нестанака струје.

Када је производња електричне енергије превелика, Енеко може да искључи ветротурбине и соларне панеле. Када је потражња превелика, компанија смањује испоруку струје купцима који су пристали на то у замену за ниже цене електричне енергије.

Али, за домаћинства и фирме које желе да повећају своју потрошњу електричне енергије новим или већим прикључком на мрежу, то све чешће није могуће.

„Потрошачи желе да инсталирају топлотне пумпе или пуне електричне аутомобиле код куће, али то захтева већи прикључак, који све чешће не могу да добију“, каже Рамеу.

Још је теже за предузећа: „Често желе да прошире своје пословање, али једноставно не могу да добију додатне капацитете од оператора мреже.“

Ситуација је отишла толико далеко да је чак и изградња нових стамбених насеља у Холандији постала тежа, јер нема довољно капацитета да се та насеља прикључе на мрежу.

Многи – и физичка и правна лица – годинама чекају на прикључење, а постоје и листе чекања за оне који желе да продају вишак енергије у мрежу, попут нових кућа са соларним панелима.

Тенер (Tennet), државна агенција која управља националном мрежом, каже да 8.000 компанија тренутно чека да им буде омогућено испоручивање електричне енергије, док још 12.000 чека дозволу да користе већу количину струје.

Неки сектори упозоравају да то угрожава привредни раст земље.

„Загушење мреже доводи у опасност будућност холандске хемијске индустрије, док ће у другим земљама бити много лакше инвестирати“, упозорава Нинке Хоман (Ниенке Хоман), председница Холандског хемијског удружења.

Додаје да је, након Париског споразума из 2015. године, фокус био на повећању производње из обновљивих извора, али да се „потценио утицај који би то имало на електроенергетску мрежу“.

Тенер (Tennet) сада планира да уложи 200 милијарди евра у јачање мреже, укључујући постављање око 100.000 километара нових каблова до 2050. године.

То је огромна сума, али и трошак неинвестирања је велик — загушење мреже Холандију годишње кошта и до 35 милијарди евра, према извештају Бостон Консалтинг групе (Бостон Цонсултинг Гроуп) из 2024. године.

Ежен Бејингс (Еугене Беијингс), који је у Тенеру задужен за преоптерећење мреже, каже да је потребно много стрпљења:

„Да бисмо ојачали и модернизовали мрежу, морамо да удвостручимо, утростручимо, а понекад и десет пута повећамо капацитет постојеће инфраструктуре.

У просеку је потребно око 10 година да се пројекат реализује, од чега је осам година потребно за добијање дозвола и правних сагласности, а само две године отпадају на изградњу.“

Додаје да се, у међувремену, енергетска транзиција одвија брже него што мрежа може да издржи.

Финансијски подстицаји за оне који вишак соларне енергије испоручују у мрежу сада се своде готово на нулу — у неким случајевима, грађани ће чак морати да плате да би испоручили енергију у мрежу.