ПУКОВНИК ВУЛЕВИЋ, НОВА ЛАЖНА ВУЧИЋЕВА ЖРТВА: Никад није ни требао бити постављен за команданта САЈ-а

Дан након што му је саопштено да више неће бити командант САЈ-а, Вулевић је као увређена снајка потрчао да даје изјаве за медије и кука како је жртва неправде и „самодршца“ Александра Вучића.

То не раде ни полицајци и војници који су обични редови а камоли командант једне од најелитнијих полицијских јединица. Против људи који су га 20 година држали на једној од највиших командних позиција у српској полицији.  И то је најбољи доказ да је његово постављење давне 2005. било грешка, а његово држање на дужности команданта пуних 20 година још већа.

Реакција пуковника Вулевића заслужује додатни презир ако се имају у виду следеће чињенице.

У полицији је урађена нова систематизација. Ни прва, ни последња. Када је иста ступила на снагу, Вулевићу је саопштено да више неће бити командант САЈ-а. Уместо да, као прави војник и државни службеник, салутира и захвали се на части коју су му држава и власт (прво Коштуничина и Тадићева, потом Вучићева и Дачићева)  указивали две деценије, он је направио мелодраму и загазио у политичке воде.

Вулевић је 23. марта прошле године испунио услов за пензију. Међутим, поднео је захтев за наставак службе. Захтев му је прихваћен. Тада му нису сметали ни Вучић, ни Дачић. Били су му добри.

И пре неколико дана, када је донела одлуку да команду над САЈ-ом повери неком млађем и послушнијем, Србија није Вулевића послала у пензију већ му је указала нову велику част. Понуђено му је да буде саветник министра полиције. Ни мање, ни више. Увређена величина је то одбила. То говори о њему, структури његове личности и - великој сујети. А општепризната константа у војсци и полицији јесте да сујетни људи не могу да буду успешни команданти.

Сама од себе, намећу се нека питања. Шта је пуковник очекивао? Да остане доживотни командант САЈ-а? Па он већ има 54 године. Да није мало превише за команданта такве јединице?

Да ли је могуће да пуковник и његова јединица за 20 година нису оспособили никог ко би могао да га замени? Ако је тако, то је такође доказ да он није радио свој посао и није био добро решење за команданта САЈ-а. 

Пуковник, опозициони лидери и медији, а посебно блокадери који годину дана тероришу Србију, којима је доскорашњи командант САЈ-а преко ноћи постао јунак и миљеник, медијска звезда, изричито тврде да је до смене дошло зато што председник републике жели да има потпуну контролу над полицијом. А он је, по истим изворима, већ неколико пута одбијао наређење да његова јединица интервенише против блокадера који су чинили насиље.

Ако је то тачно, истог дана када је први пут одбио наређење, морао је бити смењен. И у свакој озбиљној држави би био смењен. Војска и полиција су системи који се заснивају на принципу ригорозне субординације. Ко прихвати да буде професионални војник он има само две могућности: да слуша и извршава наређења или да скине униформу и тражи други посао.

А што се „потпуне контроле“ тиче, откад постоје држава, војска и полиција људи који воде државу имају потпуну контролу над полицијом. Употребљавају је и издају јој наређења. То им је и посао. Који им је народ поверио на изборима. И тако ће бити док је света и века.

Без обзира да ли је у питању Вулевић, Легија, Жика или Пера и да ли се на челу државе налазе Вучић, Тадић, Ћута Јовановић или било ко други кога је народ изабрао да води државу.

У питању је поштовање државе и темељних начела на којима почивају функционисање државе, војна и полицијска служба.

Реакција полицијског пуковника, његово промптно посезање за политиком и глумљење жртве режима, а посебно реакција опозиције и опозиционих медија на његову смену, намећу још једно питање: да ли је давне 2005. године Вулевић на место команданта САЈ-а изабран зато што је заиста био најспособнији или зато што је био политички најподобнији. Не само властима у Београду.