Прави домаћи гулаш се НЕ КУВА СА ВОДОМ: Професионалци додају нешто друго, и зато добијају изванредан укус сваки пут!

Тајна је у једној једноставној ствари: прави гулаш се никада не кува с водом.

Уместо да разблажимо оно што смо пажљиво стварали, искусни кувари користе течности које појачавају укус и дају јелу карактер. 

Црно вино даје боју, киселину и сложеност и класичан је избор за говеђи гулаш. Бујон, било месни или повртни, појачава умами и дубину. Пиво, нарочито тамно, доноси рустичан шмек. Сок од парадајза додаје ноту свежине за лаганију, медитеранску варијанту. Често је најбоља комбинација – пола вина, пола бујона. Вода само разблажује, док све остало гради слојеве укуса. Зато прави гулаш никада не почиње из чесме.

Да бисмо постигли савршен резултат, важно је да месо добро пропржимо док не добије корицу, јер се ту ствара основа богатог укуса. Лук треба динстати дуго и стрпљиво, јер он носи структуру и пуноћу. 

Течност додајемо постепено, у мањим количинама, док се све крчка на тихој ватри. Гулаш не трпи журбу, јер му је потребно време да развије карактер.

Ако се питате да ли алкохол из вина испари током кувања, одговор је да – испари, али остави богату арому, под условом да се кува барем сат до два. Бело вино може да се користи, али даје блажи укус, прикладнији за пилетину него за говедину. Ако немамо вино, можемо употребити бујон или сок од парадајза – само да није обична вода.

Течност треба додати онолико колико да прекрије месо, али не превише, јер прави гулаш мора бити густ и пун. Комбиновање различитих течности често даје најбољи резултат.

Гулаш не трпи пречице. Ако желимо да наш гулаш не буде само обично кувано јело, већ да мирише на дом и да се памти, морамо му посветити пажњу. Уместо воде, бирајмо вино, бујон или парадајз. 

Прави гулаш не зависи од среће ни од тајног састојка, већ од стрпљења и слојевитог грађења укуса.