Психолог упозорава на ПРВЕ ЗНАКЕ ВРШЊАЧКОГ НАСИЉА - Понашање детета које родитељ не сме да занемари
Психолог о великом проблему: Ево који је најснажнији фактор ризика
Незапамћена трагедија потресла је 3.маја у 8:40 сати Србију када је ученик седмог разреда Основне школе "Владислав Рибникар" на Врачару убио осморо ученика и радника обезбеђења.
Родитељи, ОДМАХ РЕАГУЈТЕ! Ево како да поступате са дететом након УБИСТВА које се данас догодило у Београду
СЕДАМ ЗНАКОВА КОЈИ УКАЗУЈУ НА ДЕТЕ ПСИХОПАТУ - Психолог каже да могу да се примете од ТРЕЋЕ ГОДИНЕ живота
Ова страшна вест је у исто време растужила, уплашила и шокирала целу Србију.
Ако ваше дете трпи насиље у школи, важно је да то схватите озбиљно и да се што пре ангажујете како бисте му помогли. Да би се зауставило вршњачко насиље, родитељи и наставници морају међусобно да сарађују.
Ако ваше дете трпи насиље, неко треба да му каже шта да ради у тим ситуацијама и да му пружи љубав и подршку и код куће и на месту где се насиље дешава. Истовремено, неопходно је да уверите своје дете да ћете се увек ангажовати како бисте спречили да до насиља поново дође.
О томе како препознати прве знакове да је дете жртва насиља, колики је утицај интернета, тачније друштвених мрежа и игрица на појаву све учесталијег насиља међу децом, као и како родитељи и наставници могу да утичу на све питали смо специјалисту медицинске психологије, породичног психотерапеута под супервизијом, Анђелу Абрамовић.
У оваквој стресној ситуацији, нужно је деци пружити психосоцијалну подршку како би се смањила њихова узнемиреност, страх и психолошка патња коју могу краткорочно и дугорочно угрозити њихово ментално здравље, те како би се успоставио осећај не само физичке него и психолошке сигурности. Зато је неопходно у овом тренутку да родитељи својој деци пруже топлину, подршку, разумевање, саосећање, осећај припадности и заштићености у тој породици, као најважније факторе при изласку из ове кризне ситуације. Такође, родитељи осим што се упућују на јасну и отворену комуникацију са децом (вербализовање унутрашних дилема, страхова…), треба да пропрате понашајне реакције деце, јер разне стресне ситуације попут ове могу довести до избегавања, несигурности, тескобе, депресивности, повлачења, али и појаве маладаптивног понашања код деце, сметњи у учењу, бежања са часова, склоност деликвентном понашању, агресивно понашање, психосоматских обољења...
Потребно је упозоравати на чињеницу да учење по телевизијским, често насилним моделима, које се оснажује порукама да су насилни поступци допуштени и профитабилни, може подстаћи њихово преношење у стварни живот и утицати на формирање насилних ставова и навика деце и адолесцената.
Будући да је медијском насиљу изложен велики део популације, важно је стално развијати едукативне интервенције које ће помоћи да се превенишу лоши утицаји и минимизирају штетни поступци. У анализама могућих узрока повећане агресивности деце и адолесцената према вршњацима треба утврдити различите ризичне аспекте и перспективе у комплексном суделовању, не занемарујући притом и могући утицај телевизије и видеоигрица, али и других медија, као и друштвених мрежа, с обзиром да је агресивност ипак мултидимензионални конструкт.
Светска здравствена организација је истакла “поремећај играња игрица” као дијагнозу која се може контролисати неком интервенцијом. Ово не мора нужно бити родитељски посао, већ индустрија сама треба да направи лимит који ће ограничити доступност игара деци млађој од 15 година. Дакле, родитељи као јединке могу имати удела у регулисању ових активности код своје деце, али сами по себи нису толико моћни, те је ово питање друштвене одговорности.
Важно је да родитељи имају јасну и отворену комуникацију са својом децом, под чим подразумевамо причање о властитим осећањима, како подносимо насталу ситуацију, како и колико она емоционално утиче на нас, али свакако треба неговати границу родитељ - дете, јер једна је функција родитеља, а друга пријатеља и то не треба мешати. Дакле, родитељ треба бити емпатичан, да ослушкује шта му дете вербално али и невербално говори. Када се овакви догађаји одиграју, деца морају да нам буду у фокусу, јер не смемо допустити да се она сама брину о сопственим осећањима и да се сама носе са оваквим стресним ситуацијама.
Проводити више времена са дететом, ослушкивати га. Неке од могучих последица дугогодишњег трпљења насиља су потешкоће:
- У стварању интерперсоналних односа- несигурност у односу с родитељима, низак ниво социјалне компетентности, смањене могућности адаптације, потешкоће с вршњацима, мало пријатеља;
- На плану интелектуалног развоја- проблеми у школи, смањене когнитивне способности, лошији образовни резултати, смањене способности решавања проблема, смањена способност креативности;
- На плану понашања- агресивно понашање, ометање наставе, аутодеструктивно понашање, анксиозност, непријатељство и бес, песимизам и негативизам, зависност од одраслих.
Деца имају веома изражену потребу за предвидљивошћу, структуром, познатим дневним рутинама... У ситуацијама које подразумевају ношење са искуствима насиља веома важно обезбедити детету бар део оног што му је познато и предвидиво и на шта је дете до тада навикло, а у циљу поновног успостављања осећаја моћи и контроле код детета. Важно је да дете има доживљај да је родитељ / наставник доступан у псхихолошком смислу, да чак и кад није физички са дететом може да га позове, пита нешто, каже како се осећа. Какво год да је насиље у питању, важно је уочити га (уз горе наведена ослушкивања и укључити надлежне институције), уважити га, учинити га стварним, уместо да се правимо као да се није ни десило. Најважније је да се отворено прича са дететом о томе. Неке од реакција које се могу јавити код деце у оваквим ситуацијама, а на које посебно требамо обратити пажњу су осећај кривице, срама, туге, безпомоћности, нагле промене у односима, заокрети у размишљањима о свету и људима, ризично и аутодеструктивно понашање, избегавање и повлачење из друштва, агресија и пркос према ауторитетима, самосажаљење.