Домаћински рецепт који пуни срце и стомак: Пробајте КАЧАМАК по старинском рецепту, буквално се топи у устима

У временима када је на трпези све брже, шареније и тише, мирис домаћег качамака враћа нас на оно што смо можда заборавили – на заједништво, једноставност и тањир који се не једе на брзину, већ уз топлу причу и парче сира које мирише на детињство.

Качамак је више од јела. То је ритуал. 

Сећање на јутра у дединој викендици, када се баба већ у шест буди и тихо окреће дрвену варјачу у старом лонцу, да не пробуди унуке који још увек спавају у соби са завесама од карираног платна. И док сунце милује кухињски столњак, из шпорета на дрва шири се мирис кукурузног брашна, тек прокључале воде и домаће сланине.

Некада скроман оброк сиромашних села, качамак данас носимо као кулинарско наслеђе које вреди чувати.

Састојци које су користиле наше баке:

500 г кукурузног брашна (крупније млевено)

1 кашичица соли

око 1.2 л воде

100 г маслаца, кајмака или свињске масти (по укусу)

200 г домаћег сира (млади сир, фета, или крављи)

По жељи:

препржена сланина, чварци, јогурт или павлака за служење

Припрема – без журбе, као што су то радили наши стари:

У дубљу шерпу сипајте воду и додајте со. Када вода проври, смањите температуру и пажљиво успите кукурузно брашно, али без мешања – брашно треба да "одлежи" у води. На средњој ватри, кувајте тако десетак минута док брашно не почне да бубри и вода испарава са ивица.

Затим, узмите дрвену варјачу – ону што још мирише на дим са прошлог Божића – и почните да мешате полако, али одлучно. Качамак треба да постане густ и уједначен, збијен и жут попут сунца.

Кад се маса сједини, додајте кашику маслаца, домаћег кајмака или маст – како је ко навикао. Промешајте још једном да се све фино стопи. Ако волите "пуцани" качамак, процедура је нешто дужа и ради се уз додатно преливање хладном водом и енергично мешање да би се добиле грудвице.

У другој посуди припремите сир – измрвљен, мекан, слан – онај што се топи под кашиком. Качамак сипајте у чинију, преко ставите сир, а можете додати и врелу маст са коцкицама сланине које пуцкетају и миришу на детињство.

Служење – са рукама на столу, без телефона

Качамак се не једе сам. Он тражи породицу. Столњак. Столицу која шкрипи. Кашику која се дели. Домаћи јогурт у стакленој чаши, и смех који долази из трпезарије. У многим крајевима Србије, Црне Горе и Босне, и данас се ујутру окупљају више генерација око једног лонца качамака – да се дан започне како треба, уз скроман оброк и богат разговор.

Качамак нас учи да се од мало може направити много. Да топло није увек зачињено, али јесте срдачно. Да су највреднији рецепти они који немају тачна правила, већ се мере по осећају, из руке – и из срца.

Ако имате среће да вам још увек бака кува, замолите је да вас научи како се "качамак меша без гледања". Ако не, направите га сами – у тишини, са поштовањем, за неког кога волите.

Јер храна, кад је искрена, увек памти ко ју је кувао.