Domaćinski recept koji puni srce i stomak: Probajte KAČAMAK po starinskom receptu, bukvalno se topi u ustima

U vremenima kada je na trpezi sve brže, šarenije i tiše, miris domaćeg kačamaka vraća nas na ono što smo možda zaboravili – na zajedništvo, jednostavnost i tanjir koji se ne jede na brzinu, već uz toplu priču i parče sira koje miriše na detinjstvo.

Kačamak je više od jela. To je ritual. 

Sećanje na jutra u dedinoj vikendici, kada se baba već u šest budi i tiho okreće drvenu varjaču u starom loncu, da ne probudi unuke koji još uvek spavaju u sobi sa zavesama od kariranog platna. I dok sunce miluje kuhinjski stolnjak, iz šporeta na drva širi se miris kukuruznog brašna, tek proključale vode i domaće slanine.

Nekada skroman obrok siromašnih sela, kačamak danas nosimo kao kulinarsko nasleđe koje vredi čuvati.

Sastojci koje su koristile naše bake:

500 g kukuruznog brašna (krupnije mleveno)

1 kašičica soli

oko 1.2 l vode

100 g maslaca, kajmaka ili svinjske masti (po ukusu)

200 g domaćeg sira (mladi sir, feta, ili kravlji)

Po želji:

prepržena slanina, čvarci, jogurt ili pavlaka za služenje

Priprema – bez žurbe, kao što su to radili naši stari:

U dublju šerpu sipajte vodu i dodajte so. Kada voda provri, smanjite temperaturu i pažljivo uspite kukuruzno brašno, ali bez mešanja – brašno treba da "odleži" u vodi. Na srednjoj vatri, kuvajte tako desetak minuta dok brašno ne počne da bubri i voda isparava sa ivica.

Zatim, uzmite drvenu varjaču – onu što još miriše na dim sa prošlog Božića – i počnite da mešate polako, ali odlučno. Kačamak treba da postane gust i ujednačen, zbijen i žut poput sunca.

Kad se masa sjedini, dodajte kašiku maslaca, domaćeg kajmaka ili mast – kako je ko navikao. Promešajte još jednom da se sve fino stopi. Ako volite "pucani" kačamak, procedura je nešto duža i radi se uz dodatno prelivanje hladnom vodom i energično mešanje da bi se dobile grudvice.

U drugoj posudi pripremite sir – izmrvljen, mekan, slan – onaj što se topi pod kašikom. Kačamak sipajte u činiju, preko stavite sir, a možete dodati i vrelu mast sa kockicama slanine koje pucketaju i mirišu na detinjstvo.

Služenje – sa rukama na stolu, bez telefona

Kačamak se ne jede sam. On traži porodicu. Stolnjak. Stolicu koja škripi. Kašiku koja se deli. Domaći jogurt u staklenoj čaši, i smeh koji dolazi iz trpezarije. U mnogim krajevima Srbije, Crne Gore i Bosne, i danas se ujutru okupljaju više generacija oko jednog lonca kačamaka – da se dan započne kako treba, uz skroman obrok i bogat razgovor.

Kačamak nas uči da se od malo može napraviti mnogo. Da toplo nije uvek začinjeno, ali jeste srdačno. Da su najvredniji recepti oni koji nemaju tačna pravila, već se mere po osećaju, iz ruke – i iz srca.

Ako imate sreće da vam još uvek baka kuva, zamolite je da vas nauči kako se "kačamak meša bez gledanja". Ako ne, napravite ga sami – u tišini, sa poštovanjem, za nekog koga volite.

Jer hrana, kad je iskrena, uvek pamti ko ju je kuvao.